28.10.2007. Servisne informacije ... i malo tuzlarija
Vrijeme nam se promijenilo, spavali smo sat duže, a ja i dva čini mi se. Kako je vani, kiša pada, mogla bih i dan prespavati. Volim spavati, a malo spavam, koja kontradiktornost. Pa stvarno mi je nekako lijepo kad spavam a žao mi da mi dan tako prolazi, sve mislim propustit ću nešto. Propustit ću uključiti mašinu za veš, neku političku debatu na TV, neću guliti krompir, i tako dalje i tako dalje.
Ima jedna muška šovinistička koja kaže da mi je imati žensku pamet jedan dan da se odmorim, a ja kažem da mi je biti muško jedan dan da se odmorim. Ima u ovoj Bosni divnih muškaraca, nema govora, sama ih znam više dobrih, korektnih prema ženama nego loših, ali ima nešto u našem mentalitetu, vaspitanju, čemu li, po čemu žena radi u kući i oko djece više, u većini, velikoj većini slučajeva. Još kad mi kažu da žena drži tri stuba kuće. Pa i ne držala ih kad muško ne zna ni gdje su ti stubovi, najpoznatiji mu je kauč, daljinski, i sto na kojem mu se servira da jede.
Kod nas čak i kad budu neke ankete, pitanja glase u stilu «Koliko muž pomaže u kući». Znači dobro je, bezbeli plaho pohvalno kad on pomaže, ali on pomaže a ne dijeli poslove, opet kažem, u velikoj većini naših brakova, i to dobrih brakova. E sad, isto tako da još jednom ponovim ove dvije riječi, u velikoj večini brakova kola se ne lome na ženi nego na mami tj. punici, pa te dvije mame mladih u braku, pored svoja tri drži i tri kćerkina stuba da bi brakovi funkcionisali, da bi restorani manje radili a u kući se šta i kašikom jelo.
Juče se radilo, dijete išlo u školu pa mi tek danas kao da je subota, a nedjelja je, pa mi žao nešto. Ono moje dijete, koje juče reče da su mu nastavnice sve upropastile, vrati se iz škole sa dvije petice. Drago meni nema šta, a i navikla sam da se vraća i sa tri petice dobijene za jedan dan, pa nešto mislim kao da se sada lakše te petice dobijaju, a možda mi se samo čini, a možda su moji nastavnici bili strožiji, možda sam samo ja imala Murvetu da me uči meridijanima i paralelama.
Žao mi bude kad dan u trci, frci, i držanju onih stubova prođe, a da dijete čestito i ne vidim, ne volim da mi šta promakne. Pregledala sam mu taj rad, projekt to zovu, iz engleskog, za koji je dobio peticu. Naslov je «moj život». Izgleda nikada nije rano da se radi projekt «moj život», pa ga i djeca od 12 godina već analiziraju. Zalijepio novije slike, svoje raje, djedovi su tu, nane, roditelji, tetke, svi su tu koji mu nešto znače. Ispod svake slike opisao ko su i šta rade. Pa nešto mislim, sviđa mi se kako moje dijete vidi svoj život. Drago mi da voli svoj rod bez obzira s koje strane dolazilo, nema porodičnih tabora koji dijete vuku svako na svoju stranu. I ja bih mu dala peticu, za ukupni dojam, a za umjetnički i famozni rukopis ne bi dobio više od tri, pa neka sam mu mati rođena, piše nekada k´o nogom. Iako ja sad o svom djetetu pričam, ova priča može biti univerzalna, mnogim roditeljima dječije odrastanje promakne, pobjegne. A šteta je to, dok nas dijete treba trebamo biti tu, ne bježati, neka čeka sve ono što može da čeka, jer brzo dođe vrijeme da nas neće pitati ništa, a možda ni kako smo.
Bila sam sinoć na promociji knjige naše mlade spisateljice Šejle Šehabović, prijatno sam se iznenadila posjetom, jer naši kulturni događaji znaju proći dosta nezapaženo. Pošto je tu jedno desetak priča, pročitala sam knjigu «Priče, ženski rod, možina», zadnja priča me nasekerila, jedva sam zaspala. Priča govori o ženi koju je muž cijeli život maltretirao, tukao je za tačkicu na stolnjaku, ona mu je kuhala najbolja jela, stojala pored njega i strepila da li će mu se večera dopasti. On je jeo njene spacijalitete i govorio joj da mu se povraća od nje, udario bi je ako bi šta pitala. Radila je u trafici u kojoj se smrzavala jer je muž rekao da će sin studirati u drugom gradu ako mu ona bude plaćala. Žena se prvi put glasno počinje smijati kad joj muž umre, ali tako slobodna, kao da ne zna više živjeti. Nakon muževe smrti saznaje da je i njen sin, taj zbog koga se smrzavala da on studira, slika i prilika svog oca, tuče svoju ženu, njenu snahu. Glavna junjakinja priče «Sve će biti gotovo do večere» odluči da stan prepiše snahi, jer snaha je rekla da nema gdje otići. Nakon toga, presječe vene nožem s kojim je toliko puta spremala tu famoznu večeru. Umire, gleda krv kako se širi, pa stavlja ruke na kućni mantil umrlog muža i misli «neka ne mora puno čistiti (snaha)» .
Eto zadnju sam vam ispričala, pokvarila nekima čejf čitanja, ali morala sam da meni bude lakše, toliko je mene nasekirala ova, doduše imaginarna priča, ali koja priča puno istina iz našeg društva. Tako mi teško bude kad čujem kako neke žene život prožive da gotovo dobijem želju da se ja s jednim takvim grubijanom obračunam, da mu ja pokažem koga bi udarao i kome bi govorio da mu se povraća kad ženu vidi.
E vala sad idem, stvarno sam se pričom opteretila, Šejla draga što je ne ostavi živu, idi piši drugi kraj, neka ga udari bar jednom tavom po glavi, neka mu uradi bilo šta. Život je nekad nepravedan prema tim finim čestitim ženama, koje su žrtva u braku a mazi žene koje nisu vala ničim zaslužile da ih muževi paze, i gledaju kao boga, koju baš briga za njega, ima pored njega druge preče muškarce, ali je i takvu paze više nego ovaj glavni lik iz priče.
Da još napišem da je Rade Šerbedžija dobio nagradu kao najbolji glumac na međunarodnom filmskom festivalu u Rimu. Naš Danis Tanović predsjedavao je u žiriju. Rade Šerbedžija je veliki glumac, to se zna i bez nagrada, ali neka i nagrada.
Ide pjesma u kojoj pjeva Rade, a ja idem da se odmorim pa neka se moji stubovi svi sruše što se mene tiče.
