07.12.2008. Servisne informacije ... i malo tuzlarija
Nedjelja je, kiša pada, trava ne raste. Sinoć se kiša baš ispadala, pa ja ne znam kako joj više nije dosadilo koliko je padala.
U neka doba je prestala pa se sve i osušilo ali evo sad je opet počela. A pošto je naša Tuzla prava metropola ne pada u cijelom gradu, to pouzdano znam jer nam telefonske veze za sada rade.
Kažu ljudi kad počnemo da se poredimo sa mlađom generacijom ili pravimo paralele nekad i sad, ušli smo u godine. Nemaju ti ljudi pojma, ne priznajem nikakav ulazak u godine ali da poredim poredim. Pa sam tako primijetila jednu pojavu da mnoga djeca i srednjoškolci koriste sve moguće načine da varaju u kompjuterskim igrama. Imaju niz pomoćnih programa s kojima skidaju šifre, nalaze neke prečice i slično. Meni je to varanje samog sebe, njima očito nije. Znaju da su lakše došli do cilja nego da su igrali pošteno a raduju se kao da su igrali regularno. To je igra ali ne ostaje se samo na igri nego se taj princip koristi i dalje u životu, posebno u školovanju. Bitno im je doći do cilja, a kako, to nije toliko važno niti im igra neku ulogu.
Pošto mi se ne filozofira više idem odmah na drugu temu. Približava se vrijeme ručku, već mi crijeva krče, mislim nedjelja je, mogla bi i da ne kuham pa da se skokne do nekog restorana, ima ih na izvoz, ali izgubila sam volju. Naime, maloprije sam na TV-u vidjela kako se kuha u jednom TZ restoranu pa mi se sve smučilo, stvarno. Žena sve radi rukama (servira rižu), a na rukama su dva prstena. Kuha nešto u šerpi koja je nekada bila možda i bijela a sada je crna i sva izubijana, a na šerpi poklopac nema ručku nego neki šaraf stoji. Stvarno mi je muka, što ono ne gledaju sanitarni inspektori pa da ih upoznaju sa higijenskim uslovima u kojima se sprema hrana.
Pokvarih sama sebi apetit što i nije loše, a i ne piše mi se više, ima i sutra dan.
