TUZLARIJE - TUZLA DANAS 12.05.2009.
Servisne informacije
... i malo tuzlarija
Jučer je bio izuzetno topao dan, temperatura visoka koja se u Tuzli zbog vlage inače teško podnosi. Koga god sam srela pričao je o vremenu, neki su se kuhali, neki proključali i svi žalili da je naglo otoplilo.
U kućama je još hladno, u kolima ako su na suncu pretoplo tako da nije ni čudo što se mnogi žale na razlike u temperaturi. Ipak je bilo dosta manje pregleda u Hitnoj (141) nego u prethodna 24 sata (245). Pun Mjesec je učinio svoje, izazvao nesanicu i razdražljivost pa su sinoć mnogi bolje spavali, a možda i zbog kiše koja je padala poslije podne. Nakon vrućine pljuštalo je u nekim dijelovima Tuzle, a u nekima nije bilo kiše ali jeste snažne grmljavine.
A gdje je ljeto i one nesnosne vrućine? Kad su druge stvari dobre ili bar podnošljive lako se i najekstremnija temperatura podnosi. Nezaposlenost u porastu, neki bi da rade i ako nema plate samo da im staž ide i mjesto čuva.
Sve je kod nas "teorija jedno a praksa drugo". Neki dan smo pisali koliko oni koji nemaju veza i vezica čekaju na preglede. Isto tako se priča o bijeloj kugi, nema djece, nastavnici ostaju bez posla, a u praksi trudnice su vrlo nepoželjne u radnom svijetu. Koliko ih je dobilo otkaz samo zato što su trudne. Ne smiju neke ni da kažu, znaju da će otkaz dobiti. Teško je, gotovo nemoguće živjeti od jedne plate ako ta plata nije bar neka budžetskih korisnika tako da mnogi čekaju bolja vremena za rađanje djece, a ta vremena ne dođu ili kada se sve stabilizuje za djecu bude kasno. Djeca se teško planiraju, možemo planirati da ih nemamo, računamo svašta nešto da se ne „zalomi“ ali se teško planira da ih imamo. Uglavnom nešto fali, ako ima mladosti, zdravlja i posla nema njega, ako ima ON, fali nešto drugo. Čudim se da djece ikako ima koliko im se dolazak nekada iskomplikuje. A kad stignu nekad ih toliko paze i maze i razmaze pa djeca odu u neku drugu krajnost. Uskoro ćemo da ih i gledamo u školi. Ovih dana se priča o videonadzoru u autobusima i učionicama u cilju sprječavanja džeparenja i drugih prekršaja. U početku mi je bilo neobično kada vidim neku kameru u bankama, prodavnicama i drugim javnim zgradama a sada sam se navikla pa više i ne obraćam pažnju. Nekad su i kamere bolje od prodavačica koje hodaju za nama i prate svaki korak. Kad se prva kamera i odgovarajući ekran pojavio u tek otvorenoj Tuzlanki, to je bilo nešto. Stane svijet da gleda sebe pa još maše, sve bude i prođe pa tako i nama sve je manje novina i promjena, ne mogu se više ni iznenaditi, sve je više manje već viđeno.
Pozdrav
S.M.
|
