Da se ne šalim oko Esmeralde potvrđuje i to da je ta glumica došla u Sarajevo, bila dočekana kao kraljica, darovana zlatnim minđušama kakve je u seriji željela i silnim poklonima. Organizovano preko sindikata se u Sarajevo išlo da se vidi glumica kojoj ne znam ime. Stigla prava Esmeralda bez umetaka kose, vjestačkih trepavica, zelenih sočiva, grudi, nogu, ruku, noktiju, pa nije ni ličila na lijepu, sirotu slijepu djevojku Esmeraldu o čijoj se dobroti duše na daleko pričalo. Prosjaci su tada djevojke koje su na nju ličile, a i one koje joj nisi ni nalik, na ulici nazivali Esmeralda i redovno dobijali marku dvije, a momke su zvali Hoze Armando, kako se zvala njena ekranska ljubav.

Na Balkanu se tolko krvi proljevalo, toliko suza isplakalo da je zemlja puna tuge, na svakom koraku su groblja, mezarja, spomenici palim borcima, stijene sa kojih su skakale nesretno zaljubljene djevojke, ružne ograde tj. tarabe zbog kojih brat brata ubi i sl. Ta patnja je nama u krvi. Bosanska krv je teška, tamna, lako ključa. Valjda zato što pamti puno boli mi se znamo sa tuđom patnjom saživiti.

Malo teže ide kada nekome baš krene, kada mu upadne kašika u med. Kada se neko izdigne od ostalih smrtnika pojavi se zavist, ljubomora, svega bude. Nema kod nas ni lijepog, ni pametnog, ni uspješnog, ako i jeste sad, mi se sjetimo vremena kada nije bio pa požurimo ispričati da smo se s njim igrali kad je bio mali i da se pred svima upiškio, da je neka ljepotica bila kao Miss Piggy, a da je neki političar lopov, i Bog ne zna, ali mi znamo kako je on to sve stekao.

Iskreno, ono baš pravo, suosjećamo kada je nekome teško. Tu se mi pokažemo, mi možemo plakati više nego taj kome je srce slomljeno, nas boli tuđa bol.

Možda baš zato ove sapunice kod nas pravo narod gleda. Ide njih puno u toku dana, najviše ih gledaju žene i to malo starije, a i muževi im se pridruže često. Druži se s onima koji iste sapunice gledaju pa da se između dvije mogu vidjeti. Junaci serija uglavnom samo plaču, a i ne znaju koliko Tuzlanki s njima isto plače. Valjda svaka zbog svoje boli, sjete se nečega, šta li. Šta radim savjetujem starije žene po familiji da to ne gledaju kad se sekiraju, a one mi kažu da su pored njih sedativi, koji se kod nas inače bez recepta kupuju k´o bombonice i piju kako koja sebi propiše. Uz svaku sapunicu po jedna.

Koliko je to uzelo maha, da neće novi uzrok bolesti, i ne daj bože smrti, biti baš neka sapunica.
Neki dan odgledah i ja jednu epizodu, rekli mi, samo se ti uključi a prethodnih 1458 ćemo ti začas ispričati. A što se ja isplakah, ma sramota me i reći, sve brišem suze i mislim ako me ko šta pita ili ću biti prehlađena ili ću reći da me maskara peče. Sve ja znam, to je neko režirao tako da ja plačem, sve je meni jasno, znam ja da to i nije pravo, ali suze niz obraze pa preko leđa teku.

Jest' gadno kad se čovjek sam u sebe razočara, i shvati da je ona najšira narodna masa, iz govora političara. Ona masa koju nekad možes k'o ovce šišati, na kojima mogu zaraditi svi režiseri i producenti sapunica, svi koji nagradne igre organizuju, sve reklame kod nas pale.

Ali neću ja to više gledati, još da mi šta bude, pa da se po čaršiji priča da me srce zbog sapunice strefilo.

S.M.