TUZLARIJE - TUZLA DANAS 06.08.2011.
Servisne informacije
....i malo tuzlarija
Kolege se raspisale o Kabilovoj pa mogu ja bar malo o Hukićevoj pekari. Šta ću kad mi je nena iz 6. Bosanske pa mi Hukićeva bila bliža. Šalu na stranu, ramazanka je ramazanka i one koje se prave kao prije zaista su odlične. Kažu da je sve do peći. U nekim novijim pekarama su lepine ukusa kao hljeb samo su oblika kao lepina i posute sa malo čurekota, neke previše debele. Valjda baš zato što volimo ono na šta smo navikli sviđaju nam se ramazanke koje imaju ukus na nekadašnje, podsjete nas na djetinjstvo.
U Sarajevu se jedu somuni, i njih jako volim, i inače mi je zanimljivo koliko je naša zemlja mala a koliko je različitih lepina, pita, ćevapa, kako koje mjesto. Ove naše, tuzlanske lepine, uglavnom su vezane za pekaru Hukić, već 120 godina rade, i to isto kao prije. Kabil je raširio svoja postrojenja i prodavnice, sve je modernizovano a posebne su novine kada je u pitanju prodajni program, pa se sad kod Kabila mogu kupiti i bavarske kifle, razni mafini, krofne punjene čokoladom i marmeladom, fornetiji i zaista širok izbor raznih proizvoda. Ostale pekare u gradu uglavnom drže ljudi s Kosova, znaju i oni dobro pekarski zanat. U svakom slučaju u Tuzli ima veliki broj pekarica i dobro rade, jer su pekarski proizvodi ukusni a povoljnih cijena. Hljeb je svakodnevna namirnica na našim trpezama, bez njega ne može. Mi čak imamo i izreku kad je neko premršav „ko da hljeba ne jede“. U odnosu na zemlje okruženja, a da ne pričam o drugim dijelovima Evrope, Amerike ili recimo Azije, mi smo veliki potrošači pekarskih proizvoda. Meni je zaista teško ručak zamisliti bez hljeba, ne jedem ga samo sa pitom, a ovdje srećom nikome nije čudno da se hljeb jede i sa tjesteninom, krompirom, rižom. Baš se Bosancima u mnogim restoranima donose dodatne korpice hljeba.
E šta ja svašta napisah a sve u cilju da malo spomenemo i druge, ko ova mlađarija, šta ona zna kako je to nekad bilo.
Dok sam pisala sjetih se priče Miljenka Jergovića o malom dječaku kojeg su poslali po somune. Sjetila se priče, i radnje i svega, ali ne i kako se zove priča i u kojoj je knjizi. Eto, malo sam se pomučila da pronađem ali sam našla, pa za one koji kao i ja vole Jergovića evo tog odlomka:
... Ali da ne nastavim o sebi, jer Bog zna kad bih završio, nego da se vratim na Omera. Bilo je to jedne godine za ramazana, poslao ga babo u pekaru po somune. Žena govorila: Nemoj, bolan, Ismete, ne šalje se dijete preko mosta! Omer, naime, nije imao ni četiri godine. Ali babo ni da čuje. Zna, ako sam krene po somune, neće usput izdržati, nego će ćopati somun prije nego se popale kandilji na džamijama i propast će mu sav post.
A pričalo se i da je to bilo prvi put da je Ismet Salihović izdržao do mubareć noći, lejlei kadr, a da se nije omrsio, nit je vode popio, nit je cigaru zapalio. Pa neće, valjda, na kraju ramazana sve baciti u helać samo zato što bi mu somun zamirisao prije vremena. A opet, ne može ni ženu pustit do pekare, jer ko zna koga će ona usput sresti i koliko će se zadržati, a ako iftar bude kasnio, Ismetu ili će puknuti srce, ili će mu drobina ispasti kroz nogavicu, ili će se, dragoga mu Boga, sutra pokrstiti, pa da posti dva dana u godini — ako se i toliko u kršćana mora. Zato je najbolje da Omer pođe po somune. Jest da nije navršio ni četvrtu, jest da ne zna kazati r i l, jest da je stotinu šejtana u tom djetetu i radi samo ono od čega se u kući i oko kuće gine, ali valjda neće pasti u Neretvu. Ako padne, tada ćemo ostati gladni, mislio je Ismet. Barem su tako govorili oni koji u čaršiji znaju šta ko misli, a ne samo šta ko govori.
Pa da ne dužim, jer sigurno znate kako je dalje moralo biti: Omer je prešao most i kupio osam somuna, šest za babu, a dva za sve druge u kući. Ceker je bio veći od njega, ali ga je junački vukao i na povratku dovukao do sredine mosta. I onda se, dijete ko dijete, upitao zašto ljudi hodaju po sredini mosta kad mogu i po ogradi. Pope se Omer na ogradu i taman da krene dalje, kad ga je pretegao ceker, pa poletješe i somuni i Ismetov mali prema zelenoj rijeci. Oni koji su to gledali, kažu da su tako dugo padali da se moglo izbrojati somune koji su ispadali iz cekera. Pljusnuše tako u Neretvu osam somuna i deveti Omer. Somuni isplivali, a dijete potonulo.
Proklinjala je Fata muža što je dijete slao po somune, čupala mu džigericu kao što samo matere znaju, izgovarala riječi za koje on nije znao ni da postoje, vadila iz njega svaki japrak i svaku dolmu što ih je od njezine ruke pojeo u ovih deset godina, zazivala teške bolesti i grdne rane, ali da mu smrt dođe što kasnije, pljuvala ga i grebala po licu, dok se Ismet kamenio na sećiji, a da nije znao od čega mu je stomak prazniji, od toga što je iftar propustio, ili od toga što je sina izgubio.
Dobro, možda ni ja o svemu tome ne bih ovako pričao da sutradan oko podne ne dođoše neki ljudi i dovedoše Omera živog i zdravog. Kažu da ga je Neretva izbacila negdje kod Čapljine. Ako su i slagali, dobra im je, jer do Čapljine voda ne bi nosila ni karpuzu da je kome slučajno ispala. Poslije je pitalo Omera kako je ostao živ ispod vode. Lako, vidio sam da voda ne valja kad se diše. I šta si, jadan, onda? Pa nisam vodu diso! Trajala je neko vrijeme priča o malom Omeru koji je pao s mosta, a živ ostao jer nije vodu disao, ali je onda nestala, raspala se kao osam raskvašenih somuna, i od svega ostade samo to da je Ismet Salihović dijete slao u pekaru, jer nije bio tvrd u vjeri, i to da Omeru ni Neretva nije mogla ništa.Ako je maksum bio takav, kakav će tek biti kad malo uzraste. Ili gazija, ili haramija, treće ne može da bude! (Inšallah, madaona, inšallah – „Mekteb“ Miljenko Jergović)
Dan je lijep, sunčan, sparan, vlage je puno.
Pozdrav
S.M.
Porodilište - u toku protekla 24 sata rođeno je 23 beba, 10 djevojčica i 13 dječaka
Hitna služba - u toku protekla 24 sata obavljeno je 137 pregleda
Vatrogasci - imali su 2 intervencije
MUP TK - javni red i mir je narušen 3 puta, prijavljeno je 7 krivičnih djela, dogodilo se 13 saobraćajnih nesreća
|
