TUZLARIJE - TUZLA DANAS 17.12.2006.
17.12.2006.
Servisne informacije i malo tuzlarija
Nedjelja je, za sada ima magle a kakav će biti dan vidjecemo. Vjerovatno će biti dosta svijeta koje će ići danas na klizalište, pa ako stignemo pripremićemo koju sliku za vas da vi vidite šta je metropola :). Tako je to, nekad živimo u nekom svom mikrosvijetu pa nam je i bolje da puno okolo ne gledamo, da ne vidimo tuđe ljepote a ima ih stvarno da nam pamet stane. Sve se svodi na isto, gdje god išli sreća ili nesreća je u nama, naša duša putuje s nama i bez obzira u kakvom je okruženju, sjaju i zlatu, ako je tužna tužna je, ako je sretna sretna je, i to je jednostavna životna filozofija koja nas tjera da prihvatimo nas i situaciju kakva jeste, a onda nekako sve bude lakše.
A vala bilo bi lakše da ja jedan dan preskočim i nešto ne napišem, taman se vi ponadali evo nedjelja je, možda spava a ono tu sam ja, ma ne mogu ja bez vas.
U nastavku jedna od priča iz Njemačke a čeka vas na dnu i pjesma za lijep početak dana.
Nismo se patili puno kada smo tek stigli u Njemačku, da jesmo kako bih ja to sve uveličala kako samo ja znam pretjerivati u svemu. Sve prošlo ok jer su za nosioce zelenog kartona dosta toga organizovali, od stana kojeg smo naravno plaćali, pa nadalje. Muž je otišao ranije i po mojim detaljnim upustvima namjesto stan a kad je došao po nas zagolicao mi je maštu najavom da će šef da nam daruje nešto specijalno, iznenađenje kao vid dobrodošlice.
Razmisljanje o tom poklonu me je jedino odvraćalo od misli o mojima koji ostadoše u Tuzli. Sve ja kontam kad kod nas kupuju frižidere i mašine za naselje šta li tek Nijemci rade? Razmišljam ja i zamišljam, pa vidim na kraju i auto sa velikom mašnom pred kućom, vidim ja i ček za godišnju kupovinu u nekom dobrom butiku, šta se sve u mojoj glavi nije stvorilo. U putu zaspem pa se budim i kažem, a da nije, pa opet nastavim. Mislim ja na taj poklon i u mislima ga gledam ko onaj mali Malik u bickiklo u filmu "Otac n aslužbenom putu" a otac mu mrtav u blizini leži.
Kad smo stigli, dijete spava nazad k´o top, mislim ja grehota ga buditi, kažem mužu da ga pazi dok ja prva otvorim kuću i ulazim, razletila se po stanu, sudaram se sa zidovima, nikako da nešto vidim iz onih mojih snova. Trčim nazad da kažem da nema poklona kad me nešto puče po glavi, kad ne sjedoh na pod.
Vidim drvo ispred sebe, mislim da mi nije šta od sendviča u putu, svekrva pohovala teletinu a tada se samo pričalo o kravljem ludilu. Nikako mi nije jasno da u nekoj sobi može biti drvo, zna se da se stavljaju ljubičice, fikusi, svekrvin jezik, švaler, kaktusi i drugo bilje, ali drvo pravo pravcato, e to mi nije bilo jasno. Drvo je bilo visoko gotovo do plafona a krošnja bar dva metra, mislim ja, još ako ovo rađa ili je kakva voćka, ima da budemo ko "Vegafruit".
Smjestimo se mi polako a same oči idu prema drvetu, i to nije jedno nego četiri mala, pa ih u prekrasnu pletenicu u ranoj dobi smotali, pa se to razgranalo. Sve je to krasno ali šta će mi u kući, neću valjda deku ispod njega staviti pa sjediti ko na izletu? Ili da djetetu ljulju zavežem?
Zove ujuturo šef sav razdragan da pita kako nam se sviđa Benjamin. Mislim ja ko je sad Benjamin, nikako mi nije jasno da se drvo tako zove. Muž kaže, sviđa sviđa, kako da ne, evo žena zanijemila od oduševljenja.
Vrijeme će pokazati da je to drvo imalo posebnu ćud, s njim sam shvatila šta znači živjetu u zajednici, ma nije zajednica, bolje je reći kolektivni smještaj, on je bio k´o prava osoba koja je imala potrebe za bar dvije.
Kud se njemu jadnom poremetio osjećaj kad mu lišće opada, pa kad smo isključili grijanje dođe njemu neka jesen, šta li, pa opada li lišće opada, svaki dan jedno kupi lišće drugo trazi kakvu žicu da mu grane veže jer mu jedna nekako baš pred TV padala, a s druge strane jedna u kuhinju ušla i nismo mogli zatvarati vrata. Kada se zaljevao podjela posla je bila hoćeš li otići u radnju, odvesti dijete, kuhati, drva cijepati, ćumur unositi i tako dalje, ili zaljevati Benjamina. Ja onda molim da sve radim svaki dan samo da ga ne zaljevam jer za njega treba bar 6 lavora a pošto u Njemackoj nema lavora valja u neke šerpe sipati, koliko god se naspe zemlja suha, saksija je kao neki objekat.
Šta se sve s njim dešavalo, kad mu se otkači grana pa nas pukne po glavi ili padne baš na po ručka. Vidimo mi nema druge nego mu uskratiti svaku njegu, ali njemu je tamo nešto pravo godilo pa je bio bukvalno neuništiv. Jednom sam čitav vikend brisala s njega prašinu, sve lisku po lisku. I sad ga nekad sanjam, a kad uđem u neku banku pa prepoznam Benjamina stresem se.
Ipak, moram priznati kad je stigao kamion i 4 radnika da ga iznesu, da mi se srce steglo, ode Benjamin i ko zna gdje je sad, čiju li kuću krasi i ko mu prašinu s listova briše. Benjamine dragi, nemoj mi zamjeriti što sam te slabo zaljevala, odrasla sam uz restrikcije vode, meni su ruke drhtale kad lončić vode prospem.
Pozdrav od Tuzlarija, a evo i obećane pjesme
S.M.
|
