TUZLARIJE - TUZLA DANAS 22.12.2006.
Servisne informacije
... i malo tuzlarija
Kada je bila nova sigurno je bila lijepa ova kuća, i sada je kao neka stara dama na kojoj se vide tragovi nekadašnje ljepote. Iznenadila sam se kada sam vidjela da je ovo vila "Azra", ubijeđena sam bila da je vila "Azra" ispod skvera. A možda imaju dvije, ili sam ja polupala lončiće.
Stiže i prvi dan zime, a sada polako počinje i produžavanje dana kojeg još dugo nećemo osjetiti. Dan je sniježan kako i priliči prvom danu zime.
Prvi je dan zime a zadnji radni dan ove sedmice, onima koji 5 rade a 2 odmaraju, što me jutros hoće brojke i matematika :).
Kad smo kod brojeva, da mi malo o onim telefonskim. Šta kažete na ovaj prelaz na drugu temu?
Nekada davno bio jedan hodnik u svakom stanu i svi su u tom istom hodniku držali telefon jer je naravno tu bio priključak za telefon, a telefoni imali kabl od pola metra. Tada je valjda još važila ona da je telefon za obavljanje kratkih razgovora. Svi su stajali dok razgovaraju, ispod telefona bio je telefonski imenik, a na telefonu brojevi važnih telefona, hitna, policija (tada milicija), vatrogasci, pa da se zna. Sada da mi zatreba broj ne znam ni jedan, a ni informacije nisu vise 988 nego 1182.
Telefoni su najčešće bili narandžasti "Iskra", a kada su se pojavilo oni sa dugmićima, to je bilo čudo tehnike. Sada malo ko ima telefon sa slušalicom koja se spušta, i neki dan gledam humorističku seriju, koja je u našim krajevima dosta popularna, Sajnfild, i sad priča kako ovi bežićni telefoni imaju manu, kao ne možemo nikome zalupiti slušalicu, i stvarno ne možemo. Dok mi odvojimo od glave i pritisnemo ono dugme prođe huja, a nisam vala dugo ni imala želju da nekome zalupim slušalicu.U vrijeme prvih zaljubljivanja trčala sam da se prva javim na telefon kao blesava, samo da stignem prije tate, koji je imao bisera kao malo čiji. Sjećam se kada je jednu moju veliku simpatiju pitao "čiji si ti", i dan danas kad sretnem tog momka, sada čovjeka (mlađeg čovjeka HAHAHAHAHHA) poželim da propadnem u jednu od podzemnih jama pod Tuzlom.
Osim telefona u hodniku nekada je bilo zajedničko i da na stolu u dnevnoj bude daljinski umotan u najlon i čuvan kao oči u glavi. A sada na stolu masa daljinskih, mobitela, telefona, kad počne nešto zvoniti ne znaš šta ćeš uzeti sve isto izgleda. Pojavom bežičnih telefona porasli su nam i računi, dok pričam ja sve drugo radim, hodam po kući, tražim mirno mjesto, jedem, pijem kafu, ležim.....
Eto tako, za one koji sutra ne rade neka se odmore dobro a oni koji rade neka imaju u vidu da je rad stvorio čovjeka, ima da im bude lakše.:)
Pjesma za ovo jutro je "Vrime je da se pomirom sa svitom" a meni je vrijeme da idem, poljubac od Tuzlarija.
Prvo sam vas pozdravljala, pa mahala a sad i na ljubljenje krenula, ne brinite neću dalje.
S.M.
|
