13.01.2007. 13.01.2007. Servisne informacije i malo tuzlarija
Subota je osvanula nevjerovatno lijepa, najavili su da će dnevna temepratura biti oko 15 stepeni, što je za 13. januar stvarno previše.
Lijep dan a današnja tema i nije baš, ali ne zamjerite, možda i drugi imaju slična iskustva pa možete da se javite ili da predložite, sve u nadi da neko i pročita te možda šta i promijenimo. Kažu najlakše je kritikovati, puno teže je pokušati nešto izmijeniti. Ali, nekad se mora pa ću sada i ja malo da kritikujem. Dobra organizacija je gotovo ključna stvar za uspjeh u bilo čemu. Postoje ljudi koje ja nazivam rođeni šefovi, ono koji znaju gdje postaviti kojeg čovjeka, koji će iz svakoga izvući maksimum. Neki ljudi bez obzira koliko stručni bili nisu neki ni govornici, ni organizatori, njima treba dobar šef pa da procvjetaju.
Ne volim generalizovanje ni u čemu, a posebno ne bih uopštavala kada su u pitanju zdravstveni radnici. Kao i u drugim profesijama ima odličnih, dobrih, ali i loših i neodgovornih. Zanimanje, kao i druga u kojima se radi sa ljudima, je takvo da je na udaru javnosti.
Ne bih ja ni kritikovala ni hvalila doktore, medicinske tehničare, ... nego organizaciju. Mislim da oni koji pišu zakone, propise, ili kako ih već nazvati, da jednom prođu put kojim ide jedan, uslovno rečeno obični pacijent, dakle što bi u narodu rekli bez štele, puno toga drugačije smislili.
Nedavno sam imala priliku biti u pratnji ljudi kojima je trebala poprilično hitna medicinka intervencija. Slučaj prvi, povreda, sumnja na lom. Prvi korak idemo doktoru opšte prakse, predajemo knjižicu, naravno mora biti ovjerena i sa uredno zaljepljenom markicom. Čekamo, nakon jedno 45 minuta dolazimo do doktora koji nam piše uputnicu za bolnicu. Idemo do bolnice, u pitanju je par kilometara, koji nekada mogu puno da znače. U bolnički krug autom možete ući ako je sličaj hitan, i to da nekoga odvezete i napustite bolničku krug, a okolo bolnice su trotoari načičkani parkiranim automobilima. Dođemo nekako do bolnice, ponovo predajemo knjižicu i čekamo sat i po, dolazimo do doktora koji nas upućuje na rentgen, zatim se ide dugim hodnikom, što nije nevažno jer je slučaj za ortopeda, što znači valja hodati. Na rentgenu se ponovo predaje knjižica sa uputnicom i naravno čeka. Nakon toga vraćamo se do ortopeda i čekamo da doktor pogleda snimak, zatim čekamo red za gipsaonu, a nakon toga čekamo da medicinska sestra sve protokoliše. Na kraju svega imamo osobu sa gipsom koju treba nekako dovesti do kuće. Portira moliti da se uđe kolima u bolnički krug ili ići pješke.
Drugi slučaj, opet se mora u bolnicu, sada je u pitanju noć pa je sve još gore. Iako je dosta hitno čekamo u prijemu, zatim nas sa prizemlja upućuju na treći sprat, možete stepenicama ili liftom, pod uslovom da niste klaustofobični i da vam je jasno sve oko oznaka koje mogu mnogima djelovati zbunjujuće. Na trećem spratu se opet čeka, istina manje, pa nas nakon pregleda upućuju ponovo u prizemlje da se sve protokoliše, tu opet čekamo da dođemo na red jer su još bolesniji ispred. Zatim nam kažu da idemo u apoteku gdje trebamo kupiti injekciju koju će dati u Hitnoj medicinskoj službi. Znači od Gradine ide se na Slatinu. Čekamo i u apoteci, pa čekamo u Hitnoj da dođemo do doktora koji treba da napiše recept za ono što je njegova kolegica sa Gradine propisala. Nakon toga čekamo ispred intervencije da se primi injekcija.
Vjerujte, meni zdravoj je bilo previše, umorila se i fizički i psihički, da ne pričam da se usput nagledate svašta. Kako je tek onima koji nisu iz Tuzle, pa dolaze iz nekih udaljenih mjesta i tek onda prolaze ovo čekanje i hodanje.
Kad smo siromašna zemlja, pa za sve nedostaje toliko toga, ne možemo puno ni očekivati. Bilo bi dobro kada bi se onog momenta kada neka osoba dobije jedinstveni matični broj građanina pravio i neki kao zdravstveni karton. U jedinstvenu bazi podataka skupljalo bi se sve bitno a umreženi računari iz domova zdravlja, hitne, bolnice i slično, u svakom momentu mogli olakšati doktorima i pacijentima koji bi dobili na vremenu i ne bi za jednu noć četiri puta govorili iste podatke. Kucanjem JMB doktori bi imao uvid i porodičnu anamnezu, alergije, preležane bolesti i druge njemu jako važne podatke za dobro postavljanje dijagnoze. Ovako pacijenti hodaju sa hrpom papira gdje svaki doktor karakteristično nečitkim rukopisom piše svoje, zaboravljaju šta su bolovali i na šta su alegični. Da sam ja neko, što bi rekao Davorin u jednoj lijepoj pjesmi, udružila bih jedan veliki tim informatičara, ekonomista, ljekara, pacijenata, koji bi došli do, ako ne idealnog, onda dobrog organizacionog sistema koji bi bio dobar svima, organizovao dobre ljekare i olakšao i njima i nama.
Kad sam se već ovako razletila i razgalamila da dodam da ne bi bilo loše imati jednu centralnu zgradu u kojoj bi se obavljale sve intervencije i pružale medicinske usluge a Hitne službe bile raspoređene po mjesnim zajednicama.Ili da ih bar za Tuzlu bude tri četiri.
Šta na kraju reči osim onoga "čuvajte zdravlje", to jedino ne možemo kupiti a sjetimo se da ga čuvamo često kada je kasno.
Budite mi zdravi i nedam se da vas oni u bijelim mantilima neće u životu puno gledati.
Teško je zadovoljiti sve muzičke ukuse pa zato ja sebično stavljam ono što se meni sviđa pa valjda i vi možete slušati. Ovaj put to je Bolero.
