31.05.2007. Servisne informacije ... i malo tuzlarija
Četvrtak će vjerovatno biti kao i svi ostali dani ove sedmice, a to je, počne fino, nije pretoplo, ali bez kiše ne može. Tako to uvijek bude, čim prestane grijanje odmah zahladni, počne sezona kupanja i kiša svaki dan. Nema veze. Treba se prilagođavati trenutnoj situaciji u svemu pa i sa vremenskim prilikama. Meni je tako najlakše. Živim za danas, i mislim na budućnost ali samo optimistički, u fazonu biće bolje, inače bi me svakodnevne vijesti stvarno dobro ubehutile.
Prošlost, iako se ne može vratiti ni promijeniti, često svoje pipke pruža u sadašnjost i ne da ljudima mirno živjeti. Kopka nas nešto, pitamo se je li moglo drugačije. Stanje u Bosni se ne može smiriti zbog duhova iz prošlosti. Dok se ove masovne grobnice iskopavaju još smo mi u tome. Da mi je neko rekao da ću i u 2007. godini, dvanaest godina nakon rata svakodnevno slušati i dalje o ratu, da će još nekome padati na pamet da ratuje, oponira svaku opciju koja bi mogla da nam pomogne, ne bih vjerovala.
Ne bih o tome. I prošlost ljudi vezana za privatni život ne da mira, koliko brakova ima gdje se svađaju zbog starih ljubavi, od kojih ni u prošlosti ništa nije bilo, a ne sada, nakon puno godina. Ne znam, još je najgore kada je neko zlopamtilo. Ja sam onako, i dobropamtilo ali nažalost i zlopamtilo, ali eto dar je znati zaboravljati. Sve to bude i prođe, zašto se trošiti, jesti iznutra za nešto što se ne može promijeniti.
Školska godina se polako privodi kraju, dobro je, jedva čekam raspust. Sinoć se dijete na mene naljutilo jer sam ja dok je on radio neku zadaću obojila njegov crtež. Kuka on, kaže „hocu i ja da bojim“. Djeteta nezahvalnog majko draga, umjesto da bude sretan što sam mu obojila, a baš sam se fino zabavila.
Baš je lijepo slikarima, meni se bar tako čini. Rade kad hoće, tj. kad su inspirisani, žive neki drugačiji život, a ko zna, možda bi i oni svako jutro ustajali i do posla išli, i bili sretni. Sve je to relativno. Tako jednom pitaju rudare kako žive, a jedan kaže, ne žali se, dobije 200 KM, ima posao, dođe kući zabavi se s djecom i šta ćeš više. Davno je bilo to na TV-u, sada rudari imaju veća primanja i dobro je da je tako.
Eto, udrobih ja vama svega pomalo. Ovo moje pisanje vam dođe kao onaj doručak kod nene kad u bijelu kafu udrobi hljeb. Što se to meni sviđalo, pa ja to pošećerimmmmm.
Eto mislite na nešto lijepo, ništa prošlost ako je ružna, samo gledamo naprijed i sretno nam svima, a ko zna, možda nam se nekada putevi spoje.
Evo pjesme, fino Masimo pjeva, a jednom davno kada sam ja bila cura :), kaže meni mama, ja bih da moj zet bude kao Masimo :). Joj, mislim ja, nemoj mama matereti HAHAHA.
