16.06.2007. Servisne informacije ... malo tuzlarija
Ili ja nisam progledala ili je neki tmuran dan, a kiša samo što nije. Nikako se neda da naprave onu cjelodnevnu zabavu na Panonskom, a možda je i bude, poslije ćemo u obilazak grada.
Tamo ona benzinska INA kod Panonskog nikako da se završi. Prvo mi se činilo da se ništa brže u gradu ne radi a onda nekako usporiše, sve izgleda kao da je gotova a nikako da je završe, fali mi baš ta pumpa. Eto neće biti više onih kocki kao na korzu (nekad) tamo, to je bila jedna od rijetkih pumpi gdje su dole bile kocke a ne asfalt. Te kocke, iako su skroz nezgodne kad se hoda u štiklama, ipak su nekako posebne, svaku u ruku čovjek uzeo da je postavi a onda ih hiljade nogu gazi pa ih lijepo izližu.
Dok ja ovdje sjedim i pišem trebalo bi da je u toku snimanje onog kanadskog filma. Po planu su trebali biti tamo od osam ali ne žuri mi se nikako tamo. Oduševljenje mi je splasnulo čim sam čula da je ratna tematika, a mogla sam i misliti, šta će drugo kod nas i snimati. Čim su neke vijesti na stranim programima i spominje se Bosna, ili je rat, ili masovne grobnice ili kritika političkoj situaciji, ili nam šalju neke diplomatske i druge NOTE, koliko smo nota dobili ali nikako da nas uštimaju da složno zapjevamo.
Priča mi poznanik, prošao tamo pored česme kad su pripremali sve te ratne scene pa kaže kad ga srce ne udari, kako mu se sjećanje vratilo na ratno doba, kaže nisam ni znao da i mene taj PTS trese. Inače imamo vazdan nekih sindroma, tako da šta god nam bude ima za to pečat, samo nam ga udare i haj sljedeći.
I tako mi zanimljivi Kanađanima, a kad jedan reče kako je nakon 10 minuta shvatio da je Tuzla grad koji traži, meni je srce zaigralo, duša slatka i draga, kako se samo oduševio. Zamislite ljudi, grad u srcu Evrope i u kome se ratovalo skoro, a evo opet o tome samo pričaju. Neću ja taj film ni gledati, imala sam ja direktan prenos, a slika bila čista ko suza, ton još bolji, svaki prozor u stanu jedan program, nismo se ni svađali za TV, na svim kanalima isto.
Trljam oči ali nije do mene, kiša samo što nije, hajte žene kupite veš s balkona. Pričao mi tata, ako nije pretjerivao, žene iz njegove mahale (6. bosanske) nekad davno išle u kino, i to da gledaju ljubavni film neki indijski (to su oni filmovi kad pjevaju i plaču, lete jedno drugom u zagrljaj, zaljubljeni pa uplakani pa na kraju svi plaču i nikome ništa nije jasno...hoće me prepričavanje pravo op.a), i posjedale žene u prve redove da se svaka suza vidi, kad poče kiša (na filmu) a ova jedne skoči i kaže „hajmo žene kupit veš“ .... ma ne dam ja onih starih dana i nena, o njima treba knjigu napisati.
Nemoj danas da se sekirate, odgodite za ponedjeljak, danas samo relaksacija duše i tijela.
