TUZLARIJE - KULTURA

17.11.2014.
21. Tuzlanski pozorišni dani
Najava predstave ˝Ujež˝
U okviru 21. Tuzlanskih pozorišnih dana, u ponedjeljak gostuje Srpsko narodno pozorište Novi Sad sa predstavom "Ujež" koju je prema tekstu Branislava Nušića režirao Radoslav Milenković.

Tuzlarije


Igraju
G-din Lazić- Dragomir Pešić
G-đa Lazić- Gordana Jošić Gajin
Dana- Jovana Mišković
Zare -Marko Savić
Ružica- Višnja Obradović
Marković -Aleksandar Gajin
Sušić -Miroslav Fabri
Duško Popović- Jugoslav Krajnov
Arsićka Aleksandra I. Pleskonjić
Živanovićka Sanja Mikitišin
Spasićka - Lidija Stevanović
Jankovićka- Milica Janevska
Petrovićka- Olivera Stemenković
Jelićka - Jelena Antonijević
Sušićka - Gordana Kamenarović
Kovaljevska - Ljubica Rekić
Agent - Milovan Filipović
Sofi, služavka kod Lazića - Sanja Ristić Krajnov
Jovan, poslužitelj- Miodrag Petronje


Nušić povodom Uježa (tekst napisan 1935.)
Tuzlarije
Nušić
Осећам потребу и дужност да пред овим комадом кажем неколико речи, на првоме месту зато да бих унапред парирао могућност тумачења супротнога мојим намерама. Ма да сам у очи премијере у београдском народном позоришту*) учинио у изјавама све потребне ограде; ма да сам и кроз сам текст комада учинио нарочита наглашавања, могло би се ипак десити да, било читалац или гледалац, генералише ову моју сатиру и, на основу замишљене поставке, да ми пребаци несавременост става према женама јавним раденицама а можда и непознавање садашњице и нивоа на коме је данашње наше женскиње.
Свака социјална појава, сваки покрет, не само код нас већ и код старијих и културнијих народа, повлачи за собом, као неминовну сенку, изопачење. Свака узвишена идеја имала је у својој историји развића или своју пародију или своју травестију. И само хришћанство подносило је кроз векове страховиту критику али не критику основних му начела, већ тешких изопачења која су га кроз целу историју пратила. За великим бродовима који секу пучину, који савлађују бес мора, који везују светове, плове увек ајкуле које не иду за циљем брода већ очекују са њега компензације; за великим идејама које плове кроз човечанство, за великим покретима који крећу цивилизацију, плове увек епигони који не иду за циљевима идеје или покрета већ очекују од ових компензације. Отуда сваки покрет повлачи за собом и изопачења код оних елемената које не сугерира суштина појаве или покрета већ или њихови спољни облици или, евентуално, користи било оне материјалне или моралне. Из тих изопачења, од како је света и века, од Аристофана па до данас, комедиографи су црпли материјал за своје творевине. Искоришћујући ту страну свакога покрета или појаве, комедиографи нису тиме изрицали осуду или негацију самога покрета или појаве, већ извргавали потсмеху баш оно што мрком сенком сенчи дотични покрет.

Аристофан на пример у својој комедији “Облаци” горко исмева философе и философију, али не њен значај и њену вредност већ само њено изопачење које се јавља кроз софистичку философију; дакле не Платона већ његове епигоне. Тако и Молијер. Познат је на пример велики значај онога покрета који се развио из салона Мадам Рамбује, који је имао утицаја не само на француску литературу, у којој је изазвао елеганцију стила већ и на само француско друштво XVII века, јер је тај покрет био снажна реакција на дотадању слободу понашања и слободу изражавања. Када је тај покрет, коме се приклонила сва елита францускога духа, изазвао неминовно изопачење, јавио се Молијер са својим “Смешним прециозама” и, познат је факат, да су, приликом приказа ове комедије, Мадам Рамбује и њене пријатељице највише аплаудирале Молијеру. Ни Мадам Рамбује ни њене пријатељице нису сматрале да се сатира односи на целокупан покрет већ само на његово изопачење.

Грибоједов који први у Русији на позорници удара у звоно и објављује духовну револуцију противу порока племства и бирократије, не избегава да у своме Репетилову (Горе од ума) карикира и изопаченост либерализма свога доба и ако комедију пише у име тога либерализма. Гогољ који сав материјал за свога “Ревизора” црпе из изопачености руске бирократије, не негира тиме потребу чиновништва (администрације). Па и Стеријини “Родољупци” не излажу подсмеху онај епски покрет родољуба 1848 године у Војводини, већ његову изопаченост која се изметла у фразеологију и патриотско брбљање. Када комедиограф дакле узме за предмет смешну страну извесне појаве (а свако је изопачење смешно) онда он не излаже подсмеху саму појаву. На против, он само чини користи дотичној појави као онај чистач који са прозорскога окна брише мувине мрље да би светлост што јасније продирала.

И кад већ тако бива кроз сва доба комедиографскога стварања; и када се кроз сва та доба, дакле кроз две хиљаде и пет стотина година, правилно схвата дух комедиографије и њене сврхе; зашто би се онда чинио изузетак у овом јединоме случају и моја сатира изопачења једне појаве проширила и на саму суштину те појаве? Када би се комедија “Ујеж” генералисала, била би ми учињена двогуба неправда. Једна би била што би се тиме изврнуо смисао моје комедије којој би се импутирале намере од којих је она далеко, а друга је, што би мене лично, као човека а не као писца, ставила у опречан положај са самим собом. Ја сам иницијатор и оснивач двају женских удружења, од којих једно на националноме а друго на културноме пољу делују већ дуги низ година са завидним успехом. Да ли бих ја, дакле, после таквога факта, морао излагати подсмеху потребу женскога удруживања и женске акције у јавноме животу? Али, критика би могла, у својој строгости, поставити питање: постоји ли одиста у нашој средини изопачење које ја карикирам у комедији или сам се ја удаљио од стварности?

Ја не могу овде, у оквиру једнога предговора, да излажем анале извесних удружења али унапред одбијам приговор да нисам познавалац стања и факата која иду у мој прилог. Је ли довољно, за потврду постојања изопачености потсетити на пример на оне комично-бучне скупштине једнога удружења, које су се морале завршити интервенцијом полиције? Је ли довољно потсетити на управу једнога женскога удружења која се, скоро цела, нашла пред судом на оптуженичкој клупи за оговарања и увреде које су чланице управе на седницама једна другој наносиле? Зар се није тим случајем бавила целокупна наша јавност и зар се нису грохотом кикотали сви читаоци? Је ли, осим тога, потребно наводити и извесне опште познате дискреције да би се потврдило да у извесним случајевима, у извесним удружењима или бар код извесних појединаца из тих удружења, има изопачености? Приговор да свега тога може бити и у мушким удружењима, не би морао бити разлог да се комедиограф не заустави на овој појави. Пре би ми се можда могла пребацити сувишна оштрина сатире. Морам помишљати на ту могућност, с обзиром на факат да је један провинцијски критичар, приказујући “Ујеж”, изрекао већ да сам у том комаду “крвав саркастичар”.

Дијалектика живота разапета је и својом формом и својом суштином између два пола: између трагичнога и комичнога и нема појаве или израза у конкретноме животу који у своме збивању не би дотицао ове поларитете. Комедиограф увек хвата ону комичну тачку али му то ни мало не смета да буде и на линији оне друге крајности. Ти полови, трагични и комични, у толико су ближи један другоме, размак између њих је у толико краћи, у колико је једна друштвена средина млађа и у фази незавршеног формирања. У нашој средини где је тако нагао и вртоглав скок од опанка до фрака и тако кратка дистанса од варјаче до јавне говорнице на коју се пењу женски трибуни – комедија не може увек избећи трагичну страну смешнога као ни комичну страну трагичнога. Није то тако парадоксална тврдња ако се рече: да се трагедија јаче испољава у оквиру смешнога, онако као што је мрка фотографија пластичнија у светломе раму. О таквој фотографији се обично каже да је оштра.

Друга је ствар ако би ми се пребацило претеривање у карикатури. Тај ћу приговор примити али задржавајући себи право и да се правдам. Ни један тип великих комедија или сатира у светској литератури није постојао онакав како је приказан; сви су они потенцирани и изобличени, често збир слабости многих појединаца, још чешће целога друштва. Молијеров Тартиф, Алцест, Харпагон; Шекспиров Фалстаф, Сервантесов Дон Кихот; Гогољев Градоначелник; Додеов Тартарен; Алека Константинова Баја Гање; Сремчев Срета па и Стеријин Кир Јања, нису постојали у животу онакви какви су нам приказани у литератури. Комедији није задаћа да прецизно, фотографски, прикаже носиоце људских слабости онакве какви су, већ на против, да њихове слабости јаче осенчи, да појача и подвуче црте њихове физиономије, да своје јунаке стави пред конвексно огледало у коме ће се видети њихова изобличена фигура. Само на тај начин може комедија и сатира постићи крајњи свој циљ, изобличење људских слабости. Тако чини и карикатура у сликарству која потенцира деформисане облике а не даје фотографске снимке личности које показује. У томе и лежи и драж и потреба и успех сликарске карикатуре. Само, разуме се, појачавање боја и карикирање не сме ићи тако далеко да се за љубав карикатуре изгубе основне црте лица. То би већ значило удаљавање од стварности али, мислим да се такво удаљавање од стварности не може пребацити мени, бар не у “Ујежу”. Најјаче карирана личност у томе комаду је онај чиновник који кроз два чина гура београдским улицама колица с дететом. Па, да ли је то одиста тако претерано карикирана фигура и тако удаљена од стварности? Ја фотографском апарату верујем више но и самим цифрама и, такав један апарат дао нам је драгоцене податке које је и објавио један од наших дневних листова. (Правда од 14. јула 1935 г.) Фоторепортер тога листа успео је да начини два интересантна снимка и они су у поменутоме листу објављени један под другим. На једноме је снимку неколико елегантних дама које седе пред Москвом те, освежавајући се напитком и пуштајући кроз румене ноздрве облаке дима, воде празне разговоре, оне који се обично воде на кафанским терасама. Изнад те слике, елегантно обучен господин, евентуално муж једне од тих дама, гура колица с дететом по београдским улицама.
Зар те фотографије нису докуменат који се не може порицати? Зар би у овоме случају била оправдана критика која би ми пребацила непознавање стварности и удаљавање од ње? Или, да ли ми се и овде може пребацити претеривање у карикирању? У овоме посебноме случају, који сам навео, стварност је можда драстичнија но њена карикатура на позорници.
Није искључено или боље рећи, то могу са поуздањем очекивати да ће ми критика пребацити и застарелост погледа на савременост или другим речима конзерватизам. На то ће је навести морал који би се дао извести из мога комада “Ујеж” који позива жену да се врати дому свом и породици својој. Не сматрам то за тешку оптужбу, прво зато што је свака сатира у суштини конзервативна а друго зато, што би се из мога комада само тада могао такав морал извући ако би се генералисао. Један наш врло угледан књижевник и књижевни критичар баш поводом овога мога последњега комада пише ми: “Ујеж” је сатира а сатира је увек конзервативна јер се заснива на упоређењу једнога времена с другим, прошлог морала са савременим. А “савремено” у упоређењу са “прошлим” неизоставно је неодређеније јер још није формирано, није искристалисано, још нема свога правога облика пошто, како би рекли Грци “још рече”. Одатле упоређења прошлог са савременим увек морају бити на штету последњег.
Је ли потребно у потврду овога навести примере конзерватизма великих сатиричара светске литературе? Зар Молијер није конзервативан у својој комедији “Учене жене” у којој изводи морал да наука одводи жену од њених правих дужности? Зар Дикенс није типичан конзервативац што ни мало не умањује његову славу великога сатиричара? Зар Гогољ, који се онако сатанским смехом смеје бирократији и племству, није дубоко конзервативан дух? Прелазећи преко оног крајњег конзерватизма у његовим “Изабраним местима из преписке са пријатељима”, он у другоме делу најзнаменитијега сатиричнога дела свога, у “Мртвим душама” сав нагиње конзерватизму, традицији и патријархалности. И најзад, зар наш велики и једини сатиричар на сцени, Јован Стерија Поповић, није конзервативан и у “Београду некад и сад” као и у “Покондиреној тикви”?
Како то не би био први случај да ми се са стране критике пребацује конзерватизам, како је такво мишљење, ко зна којим путем, продрло чак и у руску совјетску енциклопедију која ме у биографији, коју посвећује мени, сматра буржоаским писцем застарелих погледа, то имам довољно повода да се задржим нешто мало на томе моме конзерватизму.
Морам признати да ми је тај појам – конзерватизам – излизан сувишном употребом као пара која је давно у промету – и данданас, после другог и дубоког животног искуства мог, остао доста нејасан, неодређен и мутан. Склон сам веровању да то долази због његове неодређености, празности и површности. У бучној смени животних вредности, у једном пакленом темпу културних оријентација и преорентација, нема “конзервативног” елемента који није био у своје време напредан, прогресиван, либералан и обратно. Никад метафизичар, ја сам склон да примим мисао најнемирнијег и најпарадоксалнијег генија Ничеа о “повратку свих ствари”. Многи напредни елементи наше цивилизације одавно су освештани реквизити културно заосталих, инфериорних племена и народа. Стога би било одиста чудно када би једна озбиљна, научно-уметничка критика, могла у својој критериологији оперисати и тако релативним ставом према једној књижевној креацији, која има све претензије сем једне, да буде исечак из неког савременог модног базара. Место да ме критика и у овоме погледу разуме, принуђен сам ја – и то не први пут у животу – да њу правдам. Мене ни мало не чуди што ми данас имамо не књижевност са “тезом” већ критику са “тезом” јер се критика, даља од непосредности књижевнога стварања и уобличавања, брже и лакше подређује “духу времена” увек пресићеног социјално-политичким тенденцијама. Нарочито данас. То савремено социјално ја критичара по правилу је – нарочито ако је критичар уметник и стваралац – у вечној распри и са самом личношћу критичара, у толико пре са личношћу писца. Ја се врло добро сећам критике Јована Скерлића, протагонисте тадашње рационалистичке просвећености, како је жучно устао противу моје “литерарне равнодушности” према моралу, устајући у одбрану такозваног малограђанског морала, због кога ме иста та критика, органски изданак скерлићизма, данас осуђује. Међутим ја нисам писао социјално-политички трактат, нити неку расправу, већ сам захватио само непосредно један део стварности онакав какав је, не водећи рачуна о доктринарним размирицама по питањима о жени и о неком “феминистичкоме комплексу”.

Сем тога, мени у моме књижевноме стваралаштву, које било гледиште по коме било проблему представља принципијелно само један инструменат за постизање мога књижевнога израза. У колико је књижевно стваралаштво једна посебна активност човекова духа, једна изузетна тежња, изузетно радно дејствовање и изузетна категорија живљења себе и света, у толико јој се воленс ноленс морају подредити све остале категорије, било да се претворе саме у уметничку материју било да послуже техници уметничког дела. Ово је последње случај са мојом комедијом “Ујеж”. Раститраност сатиричнога, необуздана игра комике добија карактер илузорности – која је прави правцати хоррор вацуи уметности – ако збиља каткад трагична збиља не одржава равнотежу, ако не спутава бес смеха и потсмеха. Ја сам ово нужно равновесје постигао, ако се не варам, такозваним “конзерватизмом” који је сем тога у свом противтежноме дејству постигао два ефекта: фиксирао увек живе и расипљиве линије комике и, као ленгер, задржавао крилати брод комедије за лутку “тихо жилишче”.

Ако би се и после ове моје исповести остало упорно при томе да је тај мој конзерватизам, односно застарелост погледа у “Ујежу”, неко озлоглашење, онда бих ја поставио питање: зар је одиста позив жени да се врати дому и своме породу, тако велики грех да би се на њ могла бацити анатема? Данас, Немачка, велика и културна нација од 65.000.000 у своме гигантскоме замаху ка препороду, у интересу самога тога препорода, проблем враћања жене дому и породици ставља у први ред и то не као неку практичну потребу већ као једну тачку свога културно-идеолошког програма. Ако бих баш и обишао пример Немачке, како бих избегао приговор да сам ретроградан, пример који нам пружа колективистичка Русија, у своме првоме налету разорила је и брак и породицу, нивелисала је човека и жену а децу поверила логорима. И иста та Русија, ево, данас стоји забринуто пред проблемом породице и сви, од старих фанатичних дејаца револуције до комсомолске омладине, од оних у Кремљу до оних у фабрикама, на зборовима, конференцијама и у бескрајним анкетама, истичу све јаче као општу паролу: да човек треба да се посвети жени и жена човеку а обоје породици и породу. И данас је то једна од највећих јуришних лозинки друге пјатиљетке; и тај је покрет толико обухватио све духове нове Русије да се већ и законодавство мења у том смислу. Русија осећа да су јој и сада и у будућности “беспризорни” највећа опасност а “беспризорни” су чопори малих несрећника који нису прошли кроз културу домаћег огњишта.

Уосталом ако би се у име савремености, мој позив жени да се врати дому, хтео пошто пото да огласи за несавремени став према нашим јавним раденицама, ја морам овде гласно изјавити да у своме комаду “Ујежу” нисам излагао потсмеху ни јавне раденике ни јавне раденице, већ само онај трећи пол, онај који живи на маргинама живота. Зар то значи несавремен став, изложити потсмеху оне жене које гоњене Адлеровским и Фројдовским осећајем инфериорности, потсвесно осећају недовољност поштовања самих себе па би хтеле у редовима јавних раденица тај недостатак да надокнаде; зар то значи несавремен став када излажем подсмеху досадом засићене буржујске женке, индиректно указујући на радницу у маркарници, која часу предаха трчи да подоји чедо код куће; зар је то несавремен став када ја кроз смех тумачим придушено осећање свих здравих елемената у друштву на ту опасну врсту болести која се епидемичном брзином шири у нашему младоме друштву?

Ако кроз свој комад нисам довољно јасно изразио своје гледиште, те дао повода да се оно протумачи као несавремен став, бићу ево овде јаснији: Жена способна и позвана да буде јавна радница, свесна је увек и својих родитељских дужности; предајући се акцији у јавноме животу, она не пренебрегава никад и своје породичне дужности. Ово своје тврђење ја бих могао поткрепити и многобројним и врло светлим примерима. Жена немарна према својим домаћим и родитељским дужностима, одлази у јавни живот баш зато да би те дужности избегла или бар да би себе пред собом оправдала. И када ја, ову другу жену, позивам кроз свој комад да се врати дому и породу, ја је не позивам уједно и да се дезинтересује за јавни живот већ само да у томе животу заузме оно место које јој припада. Свакој акцији добар војник чини већу услугу од рђавог војсковође.

Овако схватање моје као да је добило и извесну потврду приликом скорашњих приказа овога комада. У публици се међу женским гледаоцима јасно опажало двојако расположење; гледалиште се поделило на женске гледаоце које се љуте и на женске гледаоце који се не љуте. Ове који се не љуте су оне даме које, поред истинског смисла за дух комедиографије, имају и јасно осећање о супериорности онога женскиња које је позвано да у јавноме животу води реч и да се посвети узвишеним функцијама јавних раденица.

На тај начин једном врстом немога плебисцита издвојене су јасно оне наше јавне раденице на које се ни у коме случају не може односити ова сатира; на тај начин одстрањен је уједно и покушај да се ова сатира генералише.
Бранислав Нушић

* Премијера „Ујежа” била је 4. септембра 1935. године.

Režiser o predstavi : „Сваку узвишену идеју увек прати и њено изопачење. Комедија се увек бави тим изопачењем. У земљи Србији, где је тако нагао и вртоглав скок из обојака у смокинг и тако кратка дистанца од чучавца до јавне говорнице на коју се пењу такозвани јавни радници, комедија не може избећи трагичну страну смешног као ни комичну страну трагичног. Представа УЈЕЖ, трага за таквим амалгамом, на каквом, уосталом, почива сваки пажње вредан уметнички наум.” Р. Миленковић

Osmrtnicama ba smrtovnice