Prednovogodišnja atmosfera 2023., šarenilo i blještavilo svjetala, popularna muzika “uživo”, miris kuhanog vina i kokica, mnoštvo ljudi - ukratko advent u Novom Sadu. Uporno vrtim glavu u polukrug, jednu pa drugu stranu, gledam okolna lica.
- Opet misliš da ćeš sresti profesora Subakova? glasilo je i pitanje i konstatacija moje supruge.
- Odgovor znaš.
- Prevelik je ovo grad da bi u tom vremenu, na tom mjestu, zatekao baš tu osobu.
- Vrijedi pokušavati.
Kao i u nekoliko prethodnih posjeta, bez uspjeha. Profesoru ni traga ni glasa.
Zapravo, svaka moja posjeta Novom Sadu bila bi popraćena uzaludnim pokušajima da susretnem osobu koju sam onako, iz srca, želio sresti.
Ne samo to. Profesora sam se prisjetio npr. prošle godine u toku ljetovanja u Tunisu i njegove konstatacije kako je njegovo ljetovanje u toj destinaciji, istina decenijama prije, proteklo u znaku
neverovatno dobre animacije i čaše vina koju sam popio a da me nije zabolela glava.
Te iste 2023. godine sam se penjao na snijegom prekriveni vrh Triglava, Aljažev Stolp, i pomislio na profesora Subakova koji je to učinio decenijama prije.
- Emire, negde pri vrhu se stuštilo strašno nevreme, a tamo gromovi ne dolaze odozgo, već horizontalno i odozdo. Dese se i pogibije od udara groma. No, najteže mi je pao povratak, gotovo da su mi popucali kvadricepsi, a naš vodič nije dozvoljavao da sednemo, jer bi se onda vrlo teško pridigli.
Slika, zapravo više njih, su mi često provrte u mislima, a u svakoj je prirodno smiren, apsolutno relaksiran, dostojanstven, odmjeren.
Jedna od najranijih (ne prva) je ona u ljeto 1992. tokom tragičnih zbivanja u Bosni. Volontirao sam na Neuropsihijatrijskoj klinici (tada neurologija i psihijatrija nisu bile formalno odvojene), preciznije Odjeljenju intenzivne njege neurološkog dijela.
Najprije je odjeknula stravična detonacija, potom se začuo znak za uzbunu, potom druga detonacija, pa treća... Pokretni pacijenti i osoblje su pošli ka podrumu, a ja sam ostao na spratu sa nepokretnim pacijentima. Prošao sam hodnikom da vidim da li je nekome potrebna pomoć i onda zastao pred kancelarijom profesora Subakova koji je potpuno staložen zurio kroz otvoren prozor.
Spazio me je.
- Emire, dođi da vidiš gde je pala granata! Vidiš li ono mesto gde se vidi onaj ljubičasti dim?
- Vidim.
- Tu je pala. Sreća da nikoga nije bilo u blizini.
Djelovao je sedativno. Na početku dijaloga frekvenca rada srca mi je bila oko 200 u minuti, no njegova staloženost je činila da postepeno opada - sve do normale.
Sljedeća slika dešava se u bolnici u Slavinovićima gdje smo se sljedeće, dakle 1993. godine preselili. U kućici gdje je bila njegova kancelarija (na spratu) bila je i prijemna ambulanta (na prizemlju).
- Emire, kad završiš preglede dođi da ti saopštim jednu lepu stvar!
Nakon poslednjeg pacijenta, prepunjen radoznalošću, zakucah na njegova vrata.
- Sutra idemo na sastanak kod rektora Latifagića. Osniva se fakultet defektologije. Na sastanku će biti i budući dekan Sarajlić, a mi ćemo dati predloge vezane za funkcionisanje naše katedre u kojoj ću te imenovati za višeg asistenta. Ti i Smajlović Dževdet držaćete vežbe u formi predavanja. Ti imaš bogato iskustvo u radu sa srednjoškolcima. Daćemo im puno, no puno ćemo i tražiti.
I tako je počeo moj akademski put: sala za patologiju Univerzitetskog Kliničkog centra prepunjena studentima, kreda u jednoj i spužva u drugoj ruci. I nikakvo drugo pomagalo. Muha se nije mogla čuti. Po tri predavanja dnevno na samom kraju sedmice. Potom odlazak u hladnu i memljivu sobu u kojoj sam stanovao.
Potom bolnica Kreka i vježbe iz psihopatologije. Prostorija prepunjena studentima i duševni bolesnik od kojeg uzimamo intervju. Sve je izgledalo nadrealno, filmski.
- Imaš li problema sa posetama studenata?
- Imam profesore, ogromnih.
- Hoćeš da kažeš da ta deca ne dolaze na vežbe?
- Obratno, grupa koja je imala vježbe želi ostati sa onom koja dolazi poslije. Stvaraju ogromnu gužvu, a meni je žao da im kažem da odu.
- Taman posla da teramo takvu decu. To je znak da smo uspeli da ih zainteresujemo. I moja predavanja su izuzetno posećena.
Slijedi mobilizacija, linija fronta, zemunica, blato i krv, epidemija umiranja i sakaćenja. Pojavio sam se pred njegovom kancelarijom, sa hrpom komadića papira u naručju, na koje sam pisao koncepte krupnim slovima kako bi ih pred zemunicom mogao čitati do sumraka. Poslije nije bilo svjetla.
- Emire, nemoj mi reći da si došao da polažeš kolokvij?
- Jesam profesore. Nekako mi je učenje jedini dodir sa normalnošću. Svuda okolo te normalnosti je užas.
Nije krio oduševljenje ni odbranom kolokvija ni filozofijom koja joj je prethodila. Jedna od sestara mi je rekla da je svima na odjeljenju isticao kako je Emir kod njega polagao kolokvij i da je tako dobro znao da je znao reći i
bravo profesore, ovo ste me odlično pitali. Naravno, to nije bila istina, već odlika njegove veličine. Pokušavao je dati do znanja da to što radim imalo smisla, mada se u tom vremenu smrti i gladi činilo totalno besmislenim.
Još jedna pomalo nadrelna slika neposredno nakon okončanja ratnih užasa.
- Pazi Emire da se ne preučiš! Nemoj me, molim te, shvatiti pogrešno, no možda tvoja porodica trpi zbog tvog ogromnog odricanja. Moraš naći izvesnu ravnotežu. Posveti se malo ženi i detetu, oni to od tebe očekuju!
- Prvi put čujem pedagoga kako nekoga odgovara od knjige. Naravno da ih neću zanemariti.
- I to povremeno pedagog mora uraditi. Emire, porodicu stavi na prvo mesto!
Sljedeća slika je njegov maestralan opis elektroencefalograma (EEG) djevojčice koja je, prema opisu roditelja, pretrpila konvulzivni napad u snu.
- Pogledaj Emire, jasno formirana osnovna aktivnost, regularno reaguje na otvaranje očiju gubitkom alfa talasa, besprekorno formirani talasi, bez reakcije na hiperventilaciju i fotostimulaciju. Savršeno uredan EEG. Školski uredan... knjiški uredan nalaz. Ovo dete verovatno ima epilepsiju.
(Tajac).
- Ne leči se EEG već pacijent, on je tu da pomogne rešenju, no povremeno može zavesti. Mašina neće postaviti dijagnozu već lekar. Konvulzivni napad u snu verovatno znači epileptički napad, a vreme će pokazati da li sam u pravu.
Vrijeme je pokazalo da je profesor bio u pravu. A ja sam sve više gledao pacijenta kao cjelinu, ne kao kompleks učinjenih nalaza sa krivuljama, brojkama i slovima. I spoznao da mašina služi samo da ljekaru praktičaru potvrdi dijagnozu ili razriješi neke dileme, ne da je postavlja.
- Šta radi Bijader? Nisam ga dugo video.
(Atić Bijader je bio moj punac, internacionalni šahovski sudija, duže vrijeme je sa profesorom bio član Šahovskog kluba Sloboda).
- Vozi bicikl i igra šah.
- Jede li taj čovek ikada?
- Dok vozi bicikl i igra šah.
(Smijeh).
- Jednom prilikom na turnuru u Puli me je kibicovao i nakon mog podviga totalno zanemeo.. i on i svi ostali članovi kluba.
- Šta se desilo?
- Igrali smo važan meč za opstanak, a ja sam trebao igrati sa nekim šahovskim majstorskim kandidatom (spomenuo je ime) koji je važio za odličnog šahistu. Veče pre meča sam bio strahovito umoran te sam pre spavanja uspeo da pročitam jedan način otvaranja šahovske partije izvesnog Španca čijeg imena ne mogu da se setim, a to otvaranje se zvalo Damin gambit. Uspeo sam naučiti prvih pet poteza i onda zaspao. Nećeš verovati, sutradan je moj suparnik imao bele figure i otvorio meč upravo sa Daminim gambitom. Nakon prva dva-tri poteza čovek me je gledao u neverici... potom četvrti, pa peti potez... opet njegov uzneveren pogled. “Predlažem remi” rekao sam mu. “Sačekajte da pitam sekundanta”. Obratio se zatim čoveku koji je bio uz njega. “Nudi mi remi”. “Kakav je?” “Apsolutno sve zna”. “Prihvati”! Nakon što smo remizirali čovek me je upitao koji bi bio moj sledeći potez, a ja sam rekao: “Nemam pojma, naučio sam samo prvih pet”. Čovek se uhvatio za glavu, umalo nije doživeo infarkt. Doneo sam klubu važan bod. Želim ti ovim reći da je svako znanje dragoceno i da ti nekada može zatrebati.
Sjećam se da sam mu jednom umjesto pisma preporuke podmetnuo tekst sa šaljivim sadržajem. Pismo preporuke sam planirao uputiti nekoj od organizacija koje finansijski pomažu odlaske na kongrese. Prije nego ga je potpisao savjetovao sam ga da pročita. On je odbio sa riječima:
- Ma verujem ti Emire, nema potrebe da čitam.
Nakon što je preporuku potpisao jedva sam ga umolio da pismo ipak pročita. Čitao je naglas:
- Povišenog libida, vatren, sklon preljubama i promiskuitetu, pohotan, požudan i devijantnog ponašanja, žena ga zovu zver. Emire, pa ja se s ovim potpuno slažem.
Godinama poslije je prepričavao moje karakteristike koje je, da budemo iskreni, ozvaničio svojim parafom.
Slika prije nekih dvanaestak godina. Redovne susrete u piljarnici kraj moje zgrade (on je stanovao u trećem, a ja u prvom u nizu od tri nebodera) sam ipak začinio malo ozbiljnijim razgovorom.
- Profesore, više nema educiranih osoba da očitavaju EEG, a ja, kao šef odjeljenja neurofiziologije, ne želim da taj kabinet, čiji ste osnivač upravo Vi, bude ugašen. Možete li meni i mom kolegi omogućiti edukaciju iz EEG-a?
- Nemam ništa protiv, no hoće li tvoj direktor Brigić to hteti?
- Jučer sam ga pitao.
- I šta je rekao?
- Rekao mi je da nema ništa protiv, no upitao je hoće li to htjeti profesor Subakov.
- Emire, tako mi je drago što ću svoju verovatno poslednju edukaciju iz EEG raditi baš s tobom.
- Profesore, biće još toga puno u budućnosti. Imate aspekt vječnika.
Uslijedila je najopuštenija i najljepša edukacija kroz koju sam ikada prošao, a bilo ih je pozamašan broj. Ponudio je i jedan ekstra dolazak kojeg smo oduševljano prihvatili i ja i kolega, sada već docent Suljo Kunić.
Ljetno predvečerje, čini mi se da je bio vikend, prije nekih 10-tak godina i više. Zazujalo je zvono sa ulaznih vrata u zgradu. Supruga se javila na interfon.
- Profesor Subakov ovdje.
- Popnite se gore profesore, lift radi!
- Radije ću ostati dole. Je li Emir tu?
- Jeste.
- Zamolite ga da siđe!
Užurbano sam se obukao i krenuo ka ulaznim vratima. Profesor me je čekao sa hrpom knjiga utrpanih u nekoliko velikih celofanskih kesa.
- Ovo sam izdvojio kada sam pakovao stvari. Odlučio sam da knjige poklonim tebi jer znam da ćeš ih pročitati. Ovde su i moja predavanja. Pažljivo sam ih sastavljao. Ima dosta toga lepih stvari, posebno iz epileptologije, psihopatologije i psihijatrije. Meni više neće trebati. Možda ti se jednom rodi ideja da iz ovoga sročiš kakvu knjigu.
- Hvala profesore, no.... Zašto pakovanje? Selite se?
- Odlazim u Novi Sad. Ovdje nemam nikoga od rodbine, a znaš dobro moje poreklo. Večeras kamion prevozi stvari, sutra odlazim i ja. Ti si poslednja osoba sa kojom se pozdravljam.
- Razumijem Vas. No, volio bih da ostanete. Nekako sam Vas navikao susretati nakon povratka s posla. Steže mi se srce.
- Odlučio sam da vas povremeno posećujem. Nećeš me se Emire ni ti, a ni ovaj grad lako rešiti.
Kao i mnogo puta do tada, ponovno je profesor Milivoj Subakov bio u pravu. Sutradan se formalno preselio u Novi Sad, a da nas zapravo nikada nije napustio. Ostao je trajno fiksiran u mislima i srcima ljudi poput mene - onih ljudi koji su ga bezgranično i istinski cijenili i voljeli.
Emir Tupković
