Najpre, podsećanje na nekoliko notornih činjenica:
Kapija u Tuzli je mali trg u centru grada, sa nekoliko kafića i atmosferom prisnosti, omiljeno sastajalište Tuzlaka, naročito mladih. Kobnog 25. maja 1995. godine na trg je pala granata i usmrtila 71 osobu a mnoge ranila. Sud u BiH utvrdio je da su ovaj ratni zločin počinile srpske snage pod komandom generala Novaka Đukića i osudio ga na 20 godina zatvora, ali se on već godinama nalazi u Srbiji pod zaštitom vlasti države Srbije.
Srpska strana u Bosni i Hercegovini od početka negira da su njene snage odgovorne za ovaj zločin i tvrdi da je to delo samih Bošnjaka. U propagandnu akciju u tom smislu uključile su se i vlasti Republike Srbije sa svojim lobističkim kapacitetima u inostranstvu. Vrhunac tog angažovanja bila je nedavna promocija u Beogradu knjige u kojoj se zločin na Kapiji naziva delom u režiji Bošnjaka. Ova promocija je održana u organizaciji Ministarstva odbrane Srbije, što govori o tome koliko je zvanična Srbija prisno vezana za zločine koje je u Bosni počinila srpska strana.
Ovde je potrebno precizirati termin „srpske snage“ kojima se pripisuje autorstvo zločina na Kapiji. Tim terminom se uobičajeno označavaju vojne jedinice pod komandom dvojca Karadžić-Mladić, koje jesu bile sastavljene od Srba ali koje se zbog toga ne mogu nazivati „srpske snage“, jer je taj pojam znatno širi. Veliki broj Srba u ratnom periodu učestvovao je u vojnim jedinicama ili organima vlasti Bosne i Hercegovine boreći se protiv onih koji su, spolja i iznutra, rušili nezavisnost i integritet te države. General Jovan Divjak, Mirko Pejanović, Uglješa Uzelac, Bogić Bogićević i mnogi drugi bili su takođe „srpske snage“, ali drugačije vrednosne i političke orijentacije od pobunjenih Srba.
Zato bi snage pod komandom Karadžića i Mladića bilo tačnije zvati „srpski nacionalisti“, jer su upravo naglašeni nacionalizam i etnički egoizam, kao i neskrivena mržnja prema drugim narodima u Bosni i Hercegovini bila glavna obeležja tih snaga i njihovog rukovodstva.
U tom fanatizovanom nacionalizmu i leži odgovor na pitanje ko je autor zločina na tuzlanskoj Kapiji. Treba znati da je u toku rata u Bosni i Hercegovini, naročito u Sarajevu, bilo oko 15 slučajeva granatiranja i snajperskog likvidiranja civila na mestima njihovog masovnog okupljanja. Tako su granate sa okolnih brda zaposednutih od srpskih nacionalista padale na redove za vodu, na sahrane, na venčanja ili na pijace kao na Markalama. Za sve te slučajeve nije sporno odakle su dolazile granate, ali su srpski nacionalisti svoje autorstvo osporili pre svega za dva granatiranja: na Markalama sa 68 i 37 žrtava i na Kapiji sa 71 žrtvom i više stotina ranjenih, jer su ti zločini izvršeni sa očiglednom genocidnom namerom, a njihova surovost potresla je međunarodno javno mnjenje.
Tako je nastala priča o tome da su granate na ove lokacije bacili sami Bošnjaci i tako su srpski nacionalizam i državni organi Srbije, ne štedeći finansijska sredstva, izveli opsežnu akciju lobiranja kako bi u tu priču ubedili pre svega sopstvenu, a zatim i svetsku javnost.
Međutim, stvar sa masovnim pokoljima Bošnjaka u Drugom svetskom ratu i u ratovima 1991-1995. je jasna i saglasna sa načelima ratne ekonomije, onako kako je shvata srpski nacionalizam. Naime, da bi u oružanoj borbi neprijatelju bili naneti veliki gubici potrebno je angažovanje veće vojne jedinice, sa pešadijskim i artiljerijskim naoružanjem, koja bi i sama pretrpela gubitke u ljudstvu, a bilo bi potrebno utrošiti i velike količine municije. Primer štednje municije je uputstvo jednog od lidera četničkog nacionalističkog pokreta majora Zaharija Ostojića, načelnika štaba Draže Mihailovića. Prilikom pokolja Bošnjaka u Foči i okolini 1942. godine on je izdao naredbu: „Koljite, jer treba štedeti municiju“. (Tako je klanje civila postalo sinonim za četnički pokret, a četnici su sa zadovoljstvom nosili epitet „koljači“.) Tu naredbu su striktno poštovali njegovi sledbenici u poslednjem ratu u Bosni, s tim što je sada postojalo efikasnije sredstvo za masovno ubijanje – granate. Zato je nova naredba glasila: „Bacajte granate, jer treba štedeti municiju“.
Priča lansirana od strane srpskog nacionalizma da su Bošnjaci sami sebe granatirali u Tuzli nije neka novina u prljavoj istoriji ratne propagande. Isti slučaj se dogodio kada je razoren baskijski grad Gernika 1937. godine, kada je pod bombama nacističkog Luftvafea život izgubilo 1.650 građana. Videvši da će ogorčenje u svetu teško oštetiti njihov imidž, nacisti i frankisti su odmah lansirali propagandnu priču o tome da su Gerniku razorili baskijski dinamiteros uz pomoć republikanske vojske. Ta propaganda je bila toliko agresivna da i danas ima ljudi u Španiji, naravno na ekstremnoj desnici, koji veruju da su Baski tada izvršili kolektivno samoubistvo. Istina o ovom zločinu definitivno je pobedila 1946. godine na suđenju u Nirnbergu kada je Gering priznao da su to uradili avioni Luftvafea i da je u pitanju bila probna akcija koja je, pohvalio se Gering, uspešno izvedena.
Ovo Geringovo priznanje, kao i hiljade sličnih priznanja i dokaza o tome kakve su sve zločine počinili nacisti, bilo je osnova otrežnjenja i duhovnog ozdravljenja nemačkog naroda koji danas prednjači u Evropi u osudi fašizma. Srbija bi morala da se ugleda na Nemačku i da sledi njen primer denacifikacije. Ona ne može postati normalna država i zdravo društvo dok ne prođe kroz isti proces suočavanja sa istinom i sa zločinima koje su počinili srpski nacionalisti, od kojih je onaj na Kapiji u Tuzli jedan od najgnusnijih.
Autor je advokat i potpredsednik Saveza antifašista Srbije.
Aleksandar Sekulović, Peščanik
