TUZLANSKI DOSJEIspovijest jednog cuke Neki ljudi su čudna sorta Zovu me Maki. Sad me tako zovu Sonja i Sinan, moji domaćini od novembra prošle godine. Prezimio sam kod njih. Ranije, a i sada dok šetam gradom odazivam se i na imena Aco, Brzi, Malik, Kiki... Rođen sam u centru Tuzle. Baš tih prvih dana u pomoć mi priskočila Enisa Pilavdžić.  Jeo sam iz njenih ruku i tako odrastao. Ljudi su brzo shvatili moju dobroćudnost i nisam imao problema ni sa hranom ni sa smještajem. A nisam bio ni zahtjevan – dovoljan je bilo kakav kutak na stubištu. Dugo sam spavao na otiraču, u hodniku, ispred stana Milijane Krajtmajer u Kolosterskloj ulici. I sad kada sretnem Milijanu u gradu baš se izmazimo. Onda sam nabasao na ljude iz Fondacije Istina Pravda Pomirenje: Seada, Jesenko i Sinan primiše me kao najrođenijeg.  Sad me često možete sresti u Sinanovom društvu, kada on ide na posao ili neobavezno šetamo gradom. Ponekad špartam i sam. Sinan malo, malo, pa ima neki sastanak, a ja znam svaki kutak u gradu kao svoj. Kad mi dosadi lutanje pravac kući – Titova 50. Ako su vrata zatvorena ja zalajem u dvorištu a Sonja pritisne taster, ja šapama odgurnem vrata i jurnem na drugi sprat.  Imam dvije godine. Vakcinisan sam. Ne mogu imati nasljednike. Kastrirali su me iako me niko nije pitao. Dobroćudan sam, volim igru, sa djecom prvenstveno. Sonjin, Sinanov i moj mali komšija Isak je pravi drugar. Svaki dan se družimo. Volimo se voziti u autu. Sa Isakom sam bio kod njegovog djeda Zuhdije u Mandićima. Sa Isakovim jaranima u dvorištu igram se do iznemoglosti. Ono što me nervira su automobili. Ponekad i iznenada, dok šetam gradom, sumanuto krenem za nekim od njih. Posebno me nerviraju ptice. Jurim vrapce, golubove, vrane i svrake kad god mi se pruži prilika. Kažu da to genetski vučem od mađarskih ptičara. Ako je to tačno onda moji preci žive u Evropskoj uniji.  Volim šetati gradom, a najdraže mi je izležavanje na suncu u centru Tuzle, kod Ismeta i Meše. Tu je i mesara kod Pozorišta gdje uvijek imaju neku kosku za mene. A i vode je na pretek u obližnjoj fontani. Nikad nikoga nisam ugrizao, pa čak ni jednog budaletinu koji me, bez ikakvog povoda, udario nogom dok sam šetao gradom. Neki ljudi su čudna sorta. Prijatelje i poznanike imam na sve strane. Advokat Muhamed Juničić uvijek ima komad parizera kad se pojavim na njegovim vratima. Kada god izlazim u grad, sam ili sa nekim u društvu, Sonja mi oko vrata veže maramu i kaže: - Nek ljudi znaju da si ti urbani cuko. Sad je marama dio mog imidža. Po tome sam prepoznatljiv. Sad sam shvatio da moram tražiti novo uotočište. Sonja i Sinan već imaju dvoje mojih srodnika Tinu i Debu. Sa Tinom bih i mogao, ali, brate, Deba je pravi kabadahija. Mene naprosto ne podnosi. Zato sam odlučio zatražiti vašu podršku. Ne moram biti u kući. Sretan i zadovoljan biću u vašem dvorištu, ali, molim vas, nemojte me vezati. Sloboda je ono u čemu uživam. Gdje god sam do sada bio donosio sam sreću, radost i zadovoljstvo. Ako mislite da sam pravo društvo za vas potražite me na telefon 061 179 463. Vaš Maki |