TUZLANSKI DOSJEProsjak Piše: Omer Ć. IBRAHIMAGIĆ Od osamdeset devete sam u bizmisu. To dođe 33 godine sad u septemvru, hoćel´ tako bit´, a? Ihhhh, pa tol´ko dugo je radio tamo neki direkter možda, razumiš! I rat sam cijeli prosio, al´ od švercera i vojnika uzim´o nisam. Jok. Sramota me bilo iskat´ od vojske što me brani da ja prosim.  Znaju me ljudi, ide to, ide, pa malo stane, pa onda opet malo ide... Prije je bilo bolje – u nas je uvijek prije bilo bolje. A neđe tamo uvijek budne bolje sad. Stvarno, i ja bi´ da u nas budne k´o prije. Al´ nije. Zapamtio sam svašta: heeeej, školarci nosili pun torbak knjižurina da uče, leđa im savijao! A sad ih ni studenti ne nosaju. Sad je glavno da položiš glavni ispid kako da mrziš i zavidiš! Šta sam još ono zapamtio: burek mi znali donjet´ k´o sadaku kad je bio gos´n Marković. Malen zvrk, al´ burek je burek, pusti ti to! Poslije njega je sve naopačke: niko u nikog ne gleda, niko nikom da pomogne! Nije baš da smrde ljudi, al´ su se pokvarili da valja. Majku mi, da ´prostiš, najviše ´suju oni u gajnc-novim džipovima! Kad god ja poravnim, on bi parkir´o baš tu đe ja sjedim, đe je džaba. Ne ide tako, brajko: trotovar je moj! Uvijek bio moj – znalo se! Al´, pusti ti to, obrni-okreni, opet po meni! Hoće onom gumetinom da me pritisne pa maknem, da ´prostiš, guzicu ustranu! Satraće me bilmez pa niđe nisam prispio! Aaaaaaaj, bijesni ljudi, a bjesnila nemaju, razumiš! I naopaki ljudi: sve naprave svima samo sebe ne umiju napraviti. Vidi samo, ovol´ke zgradurine naprave, a sebe sruše. Pogledaj samo kod nas tu: peton raznih oblikova, a između pustinja! Al´ opet, nije baš sve ni kazestrofa, ima tu i neke nurmale, elana, nekog ponosa... Nalete i oni dobri, nije da ih nema: u očima im vidim da im je žao mene. Oni su nešta k´o lutrija: nemaš teoriju kol´ko će para metnut´ u ćasu. Nikad malo, a najčešće tamam. Ma, meni je važno da zvecne. Ni ja ne išćem puno, al´ kol´ko mi daju – moje je. Budne-budne. Ne budne-ne budne. Sutra ima da nešta budne. Sjednem tako i radim; radim tri-čet´r´ sata kad eto kombina da me vozi. K´o precjednika, pravac pred kuću. Drugi me ljudi svojom sadakom skućili, a djeci školu dao ja. Djece mi! Eno ih sad u Njemačku: moja djeca, a svoji ljudi. Pusti ti to! Kad se malo vrate kući – ne prosim. Oni nanesu svašta šta mi treba pa mi onda ništa ne treba. Sve kažu da će da šalju pare kad odu, samo da stanem sa ovi´ bizmisom. Haman im sramota, a ja još u snagi, znam pos´o! Izučio eksperat kako se to radi. Ne falim se: navik´o sam se da mi ne fali. I kad ide i kad ne ide ja Bogu dragom šapnem fala! |