TUZLARIJE - TUZLANKE I TUZLACIZlatko Dukić  Još kad je bio novinar - šegrt u ˝Večernjim novinama˝ u Sarajevu (1972), pa onda novinar i glavni urednik ˝Naših dana˝, tada studentskog lista (1973. i 1974), pa novinar Unutrašnjo-političke rubrike ˝Oslobođenja˝ (1975-1977), pa dopisnik ovog lista iz Bugojna (1977-1980), pa glavni urednik tuzlanskog ˝Fronta slobode˝ (1981-1986), pa direktor ove kuće (1986-1990), pa ratni reporter i komentator Studija FS-3 i Tuzlanske televizije, odnosno danas stalni komentator RTV Tuzlanskog kantona, znao je Zlatko Dukić da uobičajne novinarske forme i uzanse, počesto znaju biti pretijesne i za onoga što, kao nešto razmahaniji novinar, nije grede da iznese.
Kako je vrijeme prolazilo, u Dukiću se to uvjerenje sve više uvriježilo, pa je, poslije diplomskog rada na Fakultetu političkih nauka upakovanog u knjigu ˝Sindikat u samoupravnom društvu˝(1975), to pokušao i dokazati.  Učiniće to, najprije, serijom od 15-ak pozorišnih textova, od kojih su dva igrana (˝Troskok uvis˝ i ˝Doktor nauka˝), a ostali strpljivo čekaju da se razigraju. Učiniće to uz pomoć sedan romana objavljenih u nastavcima u novinama (˝Oslobođenje˝, ˝Glas˝, ˝Glas komuna˝, ˝Front slobode˝). Konačno, učiniče to knjigama, tj romanima. Objavljivao je, prethodno ih napisavši, i pripovjetke i, posebno kratke novinske priče, za koje nije dobijao nagrade. Nije došao na red...
A onda se zadržao kod romana. I to romana, koji imaju zajedničku, lako uočljivu nit: aktuelizirani su maksimalno, refleksija su burnih događaja na ovim prostorima u posljednjoj deceniji i malo više. Držeći se istine da ono što nije zapisano i napisano, biva u opasnosti da - da jednog dana - bude zaboravljeno ili, još gore, ˝zakičeno˝ etiketom ˝nije se to ni dogodilo˝, Dukić je podobro zaorao. Pa je 1989, izašao njegov, nešto ranije napisan roman ˝Otkud ja u pola dva˝ priča o sazrijevanju njegove generacije, od pelena do velike mature. Godine 1990. u Tuzli i ovdašnjem ˝Univerzalu˝ izaći će roman ˝Bumbari˝, dobojski ˝Glas komuna˝ štampaće mu 1991. roman ˝Krilo snova˝... Onda je došao rat, Ipak, ne i Dukićevo smirivanje, a još manje mirenje sa nepisanjem. Naprotiv, ima li pogodnijeg vremena za pisanje, ima li izazovnijeg izvora motiva, inspiracije i iskanja pisanja od ratnog zla i stradanja? Nema, kaže Dukić, i već 1993. objavljuje roman ˝San je bio ljepši˝, zamislivši da to, u neku ruku, bude hronika-triologija. Za koju, doduše, treba napisati još dva komada romana. Učiniće to - pošto 1995. objavi knjigu ˝Ratni reporter - šta je to˝? kao biografsko-instruktivno novinarsko štivo - 1996. romanom ˝Iza rata rat˝ i 1998. godine romanom ˝Ni živi, ni mrtvi˝. Time je, makar privremeno završen ciklus ratnih priča, iako će se ratu i stradanju u ratu, uvijek biti dobro vraćati.  U proljeće 1999. godine izašao je Dukićev izrazito politički roman ˝Crvena rupa˝. To je obaška zamišljena i napisana priča o komadu političke scene u ovoj zemlji, ponuđena na bazi sopstvenog, naravno Dukićevog iskustva. Neki smatraju i političkog stradanja, iako autor to nikada nije priznao. Niti će...
1999. godine napisao je roman ˝Kičma˝. Njen sadržaj i njegovi junaci, nudili su mu se ko na tacni praktično svakodnevno. Možda malu prednost u vezi s mogućnošću da bude licem u lice s problemima, ljudima, događajima, Dukić ima u činjenici da je poslanik SDP BiH u Skupštini Tuzlanskog kantona u njenom tekućem sazivu. Pa je, onda, izbliza, ako ne i iznutra, dobro mogao osmotriti ono što se zbiva. A onda je mogao sakupiti, obraditi, sažeti sve to u jednu priču i ponuditi je izdavaču.  Preuzeto iz romana ˝Kičma˝ autora Zlatka Dukića. |