Prije nepar dana posjetim web stranicu Nature.com i vidim obavijest koja je potvrdila moja ranija pisanja da su istaknuti eko-naučnici najobičnija talašika. Vijest je potvrda da, u javnosti prisutni profesori sa beogradskih institucija, nisu kompetentni da govore o efektima eksploatacije litijuma, istraživanju, eksploataciji i preradi litijuma, pa tako i drugih kritičnih mineralnih sirovina.
A ti profesori - Dragana Đorđević (hemičar) i Ratko Ristić (šumar) bili su glavni protivnici litijuma tokom eko-karavana koji je kružio Bosnom i Hercegovinom 2024. (dok je bilo para u projektu), u organizaciji udruženja Eko put Bijeljina, i u saradnji sa udruženjima Čuvari Majevice, Čuvari Ozrena, Eko mreža, Centar za životnu sredinu i pokret bez adrese Karton revolucija. Eko karavan je, projektno, platio Centar za promociju civilnog društva (CPCD Sarajevo) novcem norveških poreznih obveznika – tako piše u eko-medijima. Koga zanima geneza teksta neka pogleda poveznice na kraju teksta tj. šta sam pisao 2024. a, što je i potvrđeno 2026.
Nature je časopis u kojem se objavljuju naučni članci (scientific reports) iz oblasti nauka o prirodi i ostalih oblasti koje imaju poveznicu sa prirodom. Treći je časopis u svijetu po citiranosti, što znači da u tom časopisu nema mjesta za naučnu lafinu. A naučnu lafinu ponudili su eko-naučnici u sastavu: Dragana Đorđević (nosilac rada – prva je na spisku i lice za vezu), Jovan M. Tadić, Branimir Grgur, Ratko Ristić, Sanja Sakan, Jelena Brezjanović, Vladimir Stevanović (pokojni) i Bogdan Šolaja. Pripremili su rad pod nazivom „The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia“ (Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na okoliš u Zapadnoj Srbiji). Rad su, i nakon korekcija od strane autora/koautora, editori (stručnjaci) časopisa finalno odbili. Da malo uljepšam – rad nije prihvaćen. Rad je odbijen 6.1.2026. godine jer, kako piše u obrazloženju časopisa: nema početnih referentnih podataka o mjerenju zagađenja, nije razmotren raniji slučaj incidenta u Stolicama iz 2014. godine i što se u članku koristi jak posljedični jezik koji nije potkrepljen dostupnim podacima / dokazima. Detalji, koga zanimaju, su na poveznici
https://www.nature.com/articles/s41598-025-33959-8.
Da nešto „smrdi“ u članku javno su upozoravali i profesori Rudarsko-geološkog fakulteta Beograd, navodeći da podaci u naučnom radu nemaju naučno utemeljenje. Ispostavilo se da su profesori bili u pravu. A ekolozi? Naravno, ne oglašavaju se. A zašto bi, morali bi progutati svu lafinu koju godinama plasiraju u javnosti.
BiH ekolozi – ekolafinaši, koji se bune protiv rudarstva, imam utisak, imaju malo drugačije namjere od zaštite okoliša, a to je podizanje tenzija u javnosti, podizanje ličnog publiciteta, onemogućavanje ekonomskog prosperiteta sredina bogatih mineralnim resursima, izvlačenje novca putem projekata za eko-aktivizam, sticanje političke popularnosti, a možda ima i još nekih skrivenih namjera. Vjerujem da ima i iskrenih ekologa koji se istinski bore za ekološka prava i koji svoje djelovanje ne zasnivaju na projektnim troškovima. Dokazano je da ekolafinaši javnosti poturaju nekompetentne „profesore“ koji misle da su nešto važni, pa da se njihove riječi ne mjere istinom. A naučna javnost jasno je napisala – rad koji su napisali vrli eko-stručnjaci ne vrijedi. Pun je lafine. Mislili eko-stručnjaci da mogu Naturi podvaliti neutemeljene podatke, kao što to rade u medijima u BiH i u Srbiji i na eko-tribinama. U javnom prostoru iznose netačne, uznemirujuće i apokaliptične informacije. Ekolafinaši prihvataju te netačne informacije, još se i bore da dokažu da su u pravu – tipa „rekla Dragana Đorđević, rekao Ratko Ristić …“.
Razumijem da ekolafinaši slijede instikt krda, ali teško prihvatam da zvaničnici regije Sjevero-istočne BiH (Lopare, Tuzla, Brčko distrikt BiH, Čelić, Ugljevik, Teočak, Bijeljina i Sapna) nasjedaju na eko-lafinu pa donose političke odluke koje nemaju racionalnost, koje udaljavaju investicije i koje definitivno osiromašuju zajednicu – a sve pod krinkom da žele čistu okolinu, život na Majevici bez zagađenja, itd.
Donosioci odluka u lokalnim zajednicama koje su potpisale Izjavu kojom se protive otvaranju rudnika litijuma na Majevici (
https://federalna.ba/osam-lokalnih-zajednica-protiv-rudarenja-litijuma-na-majevici-potpisali-zajednicku-izjavu-yaqh8) nikad, po mojim saznanjima, nisu pozvali naučne ili stručne radnike u oblasti geologije, hidrogeologije i rudarstva da pitaju za mišljenje (a akademska zajednica u Tuzli je nudila pomoć). Svoje odluke donose „odoka“, pozivajući se na „znanje“ vrlih profesora čiji naučni rad je odbijen u časopisu Nature. Zar donosiocima odluka nije dovoljno što je dokazano da vrli eko-profesori nemaju pojma o ekološkim aspektima litijuma, a javnosti se prikazuju (i plaćaju) kao veliki stručnjaci za litijum. E ti stručnjaci su dobili pravi odgovor naučne zajednice – „vi ste naučna lafina, i tako ste prepoznati“. Htjeli su da dobiju referencu da imaju kompetencije u oblasti litijuma, a dobili su ODBIJENICU. Pokopali su sami sebe. I neka su. Nisam ubijeđen da će u svoj CV unijeti podatak da je njihov "naučni" rad o litijumu ODBIJEN u časopisu koji se zove Nature. Nema veće sramote u akademskom svijetu da neki naučni rad bude odbijen jer nije dao dokaze za nešto o čemu piše. Nisam siguran da će matične institucije kojima pripadaju Dragana Đorđević i Ratko Ristić biti ravnodušne prema svojim profesorima koji su dokazali nekompetentnost, ulazak u naučni prostor kojem ne pripadaju, a koji su time nanijeli štetu + sramotu svojim institucijama.
Godinama ukazujem da vrli profesori nemaju kompetencije za oblast u koju se petljaju – umjesto da se drže svojih guštera, bukvi, lakmus papira, engleskog jezika, ekonomije, fizioterapije i onog što znaju da rade, oni hoće u rudarstvo. I još drže obuke o zelenom rudarstvu. A (po 46. put pišem) za geologiju i rudarstvo litijuma ide se u škole, a za ekologiju litijuma ide se na fejzbuk. Umjesto da se vrli profesori drže svoje struke, sada naučna i druga javnost može da pročita na Natura web stranici imena "profesora" čiji rad je odbijen i zašto je odbijen. Mislili su da mogu prosipat lafinu naučnom svijetu. Što bi Đole otpjev´o "Tako to biva, kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna."
Nije naučni časopis Nature isto što i tribina u Loparama, Bijeljini ili Tuzli. Akademska, naučna i stručna zajednica, barem u Tuzli, zalaže se za naučno-stručni pristup u ocjeni istraživanja, eksploatacije i prerade litijuma, kao i uticaja na okoliš. Jasno se naglašava da bez rudarstva nema civilizacije, a naglašava se i da u rudarstvu moraju biti poštovani i primijenjeni ekološki standardi i norme. Znajući kakve posljedice rudarstvo ostavlja na okoliš, geolozi i rudari mnogo više praktično rade na zaštiti okoliša (jer žive s tim), nego ekolafinaši kojima je ekologija reklama, modna revija i prilika za iskazivanje umjetničkih talenata u javnom prostoru, ili da imaju platu iz projekta.
Ako se pojave komentari u stilu ekolafinaškog jezika komunikacije, objavljujem unaprijed da su svi konfrontisti u pravu, a da sam ja gori i lošiji tri puta više od bilo čega što će neko napisati.
Tihomir Knežiček
Raniji članci:
Invazija ekologa na rudarstvo
Eho invazije ekologa na rudarstvo
